Dugi sunčani dani, super provod, odlična hrana, lepa arhitektura… i ta neverovatna opuštenost! Tako je lako zaljubiti se u Madrid…
Sedim u Madridu u jednom kafeu sa drugaricom koja je prvi put posetila taj grad, našle smo se slučajno u Španiji u isto vreme, jedemo ćurose sa čokoladom, i ona mi oduševljeno sa ogromnim osmehom i puna ushićenja priča koliko joj se dopada grad i kako uživa u toj neverovatno opuštenoj atmosferi….i shvatam koliko joj ustvari zavidim i koliko želim taj osećaj ponovo, to uzbuđenje kada dođete u Madrid prvi put.
Sećam se da sam se, pre 7 godina, nakon prve posete Madridu razbolela po povratku u Beograd, i sigurna sam da je bilo na nervnoj bazi, jer me je boravak toliko očarao da sam baš teška srca podnela povratak kući. Bio je to prvi put da sam pomislila da bih možda mogla da živim u nekom gradu koji nije Beograd. Kažem „možda“, jer i dalje nisam sigurna u to, ali i dalje je Madrid jedini grad u kome uvek pomislim na to „možda“.
Nedavno sam ga posetila 4. put, i tom prilikom nisam čak skoro uopšte ni fotografisala grad, pa će u ovom postu biti malo manje fotografija nego obično, i to pomešanih sa slikama iz prethodnih godina, koje su mi, kad sam ih pronašla, evocirale divne uspomene i ushićenje koje sam osećala pri prvom dolasku. Naravno da se Madridu radujem svaki put, ali sada već na skroz drugačiji način.
Nije mi lako da započnem putopis o mestu u kome se očigledno više ne osećam baš kao turista. To je pre svega zbog činjenice da sam svaki, uključujući i prvi put, u Madridu provodila vreme sa prijateljima koji žive ili su rođeni u tom gradu, nisam gotovo uopšte praktikovala klasične turističke sadržaje već sam iskusila grad na potpuno drugačiji način.
To, naravno, daje posebnu čar boravku, ali i komplikuje situaciju pri pisanju putopisa jer ono što je, po meni, stvarno najlepše u Madridu je upravo druženje sa ljudima i komunikacija i bliskost koja se lako uspostavlja, smisao za humor, način zabave i svi ostali aspekti privatnog života koji su veoma slični našim, a opet u jednom gradu koji je uređeniji u svakom smislu nego bilo koji u našem okruženju, koji ima lepšu klimu, u kome dan tokom većeg dela godine traje do pola 10 uveče, i u kome je daleko bolji životni standard.
Lepe su u Madridu i zgrade i ulice i muzeji i parkovi, ali realno gledano ima i lepših španskih gradova ako posmatramo kroz prizmu arhitekture, međutim Madrid ima tu neverovatnu opuštenost i nepretencioznost, i to mu je osnovna odlika.
Jedino što Madrid nema, i što mu strahovito nedostaje je – reka. Odnosno „ozbiljna“ reka, jer se ono što protiče kroz grad, što nema ni konkretno ime već ga prosto zovu Madrid Rio (madriska reka) ne može baš smatrati rekom u pravom smislu, a posebno skromno i otužno deluje nama Beograđanima, naviknutim na intenzivni društveni život na dve velike reke. Možda baš taj nedostatak čini da ono moje „možda“ verovatno nikad neće preći u „sigurno“. (Razmazio me život na reci Savi u novobeogradskim blokovima!)
Kada sam prvi put posetila Madrid tražila sam drugarici da me odvede na reku, ona me je ubeđivala da nemamo šta tamo da vidimo, ali insistirala sam. I zaista nismo imale šta da radimo tu. Tada su tek započinjali stvaranje keja, bio je to samo jedan beskrajni beton duž nekog tužnog kanala koji ni ne liči na reku, nigde drveta, nigde hlada, nigde sladoleda, vode za piće (a napolju preko 30 stepeni u maju) a mesta za popiti kafu i uživati još manje.
Vremenom je kej malo oživeo, prilikom svake sledeće posete primetila sam poneki novi sadržaj, staze za vožnju rolera, bicikla, sprave za vežbanje kao i penjalice za decu, sada čak ima i nekoliko kafića, ali i dalje taj kej stanovnicima grada nije baš najomiljenije mesto za uživanje, i biće potrebno još vremena da bi zaista „proradio“.
Ipak, predlažem da ga svakako obiđete u popodnevnim časovima kada nije mnogo sunčano, da ne biste prokuvali na betonu, a popodne/predveče obavezno tu u blizini reke posetite i Matadero nekadašnju klanicu, preuređenu u jako zanimljiv ambijent sa kulturnim i zabavnim sadržajima, izložbama, koncertima, kafićima, restoranima. Osim što je kao zdanje arhetonski veoma zanimljiv, Matadero je neka vrsta otvorenog koncepta u kome se spajaju raznoliki sadržaji, od kojih je većina besplatna, i to mesto je poslednjih godina postalo baš popularno kako među Špancima, tako i među turistima.
Više sadržaja u Madridu naći ćete na jezercetu i oko njega u parku Retiro. Predlažem da ponesete ćebe, grickalice i sok, i napravite piknik u ovom parku.
U blizini Retira je i Prado muzej, te ako imate vremena i strpljenja da čekate u beskrajno dugom redu, predlažem da ga obiđete jer naravno vredi posete, kao i Muzej Reina Sofia u kome se nalazi čuvena Pikasova „Gernika“.
Ako vas zanima umetnost možete otići i u kulturni centar Circulo de Bellas Artes na čijem krovu se nalazi kafe sa lepim pogledom na Madrid. Kafić je vrlo popularan i među lokalcima i među turistima, terasa ima dobar pogled na grad, ali iskreno, na mene ovo mesto nije ostavilo nikakav spektakularni utisak, s obzirom na to koliko turisti o njemu pričaju. Atmosfera je ista kao u bilo kom beogradskom fensi kafiću, ništa autentično i sve već viđeno, za razliku od tipičnih španskih barova koji su superzanimljivi, i po meni, mnogo bolja opcija ako želite istinski da osetite ovaj grad.
Možda to i jeste za uslove Madrida neka visina za panoramu – 7. sprat (niže od moje terase u soliteru) ali doživela sam i mnogo bolje vidikovce po raznim evropskim gradovima, i to bez plaćanja 4 evra samo za ulaz kao ovde, a i pića su naravno skuplja nego na drugim mestima po gradu.
Ono što će vam dati mnogo autentičniju sliku Madrida su La Latina i Lavapies, stari kvartovi sa uskim ulicama i puno grafita, u srcu grada, koji su blizu jedan drugog pa ih možete zajedno obići peške. Tu danas živi puno doseljenika iz Afrike i Indije, i meni su to omiljeni delovi Madrida kojima multikulturalnost daje posebnu čar i lepotu. Uvak isplaniram jedan dan tako da odem u Lavapies u neki od indijskih restorana na ručak, to mi je neki mini ritual koji mnogo volim, i preporučujem ako volite indijsku kuhinju.
Poslednjih godina, za razliku od moje prve posete, deo grada koji se zove Malasanja postao je jako popularan, i treba da ga obiđete (iako je to, suštinski, samo par izukrštanih slatkih uličica), posebno ako volite hipsteraj, vintidž odeću i reparirani nameštaj, ili domaće poslastice koje možete kupiti u nekoj od starih gradskih poslastičarnica.
Ipak, meni zanimljiviji i najomiljeniji pre svega za večernje izlaske je Chueca, „gej kvart“ u kome dugine boje krase čak i stanicu metroa, a zabava u brojnim klubovima je zagarantovana, bez obzira na to kog ste opredeljenja. Jedan od najluđih provoda ikada imala sam sa drugaricama i drugarima iz Španije (od kojih niko nije homoseksualne orijentacije) baš u klubovima u Čueki prilikom prve posete Madridu.
Ovog puta moj gej prijatelj odveo me je u restoran Vivares u ovom kvartu, simpatično mesto sa opuštenom atmosferom, u kome su, osim gej parova, bile i raznolike grupe prijatelja, heteroseksualni parovi kao i porodice s decom.
Madrid možda nema reku, ali ima nešto drugo jako važno – prostor za slobodu, atmosferu u kojoj se ne gaje mržnja i predrasude, to je grad u kome svako može da živi kako želi, da sklapa brak s kim god želi, bila ta osoba suprotnog ili istog pola, grad u kome roditelji opušteno vode decu na večeru u gej kvart jer im se, eto, jednostavno dopada atmosfera i hrana u nekom restoranu, i ne gnjave ni sebe ni druge moralisanjem oko tuđih životnih izbora koji ih se ne tiču.
Koliko se u Madridu neguje i podržava svačije pravo i borba da živi onako kako želi, pokazuje i to da su na glavnom trgu Sol uvek neke demonstracije, ljudi u grupama slobodno izražavaju mišljenja o temama koje ih se tiču, nekada su protesti veći nekada manji, ali doslovno stalno je trg pun raznih grupa demonstranata, ali i uličnih zabavljača, turista i ostalih.. Jednom sam čak zatekla ljude koji kampuju u šatorima danima protestujući protiv visoke stope nezapslenosti mladih.
Činjenica je da, koliko god standard u Španiji bio neuporedivo bolji nego u Srbiji i okruženju, ipak ni tamo ne cvetaju ruže, ali činjenica je, nažalost, i to da većina tih mladih štrajkača, recimo, ne priča niti razume engleski čak ni na bazičnom nivou, što bi im svakako (barem nekima i barem donekle), povećalo šanse za pronalazak posla. Na primer, devojka u 20im godinama, prodavačica u butiku jednog svetski poznatog lanca u centru Madrida ne zna šta znači „size“ niti šta znači „bigger“. Bukvalno me je bledo gledala i vrtela glavom u znak nerazumevanja kad sam joj tražila bigger size haljine, a istim takvim pogledom gledaće vas u Madridu mnogi kada pitate nešto na engleskom, pa makar to bila i najbanalnija stvar. Strahovito nizak nivo znanja (koji u najvećem broju slučajeva gravitira ka potpunom neznanju) engleskog ili bilo kog drugog stranog jezika baš upada u oči svuda u Španiji, i ume ponekad čak i da iznervira.
Više puta sam se sada tokom boravka setila našeg vodiča po pustinji u Maroku, čoveka koji se nije školovao već ceo život gajio kamile u nekom pustinjskom selu, a koji je samo iz kontakta sa turistima naučio nekoliko svetskih jezika kojima vrlo solidno barata.
Pregledajući stare fotke i gledajući šta sam najviše fotografisala, prisetila sam se kako su mi bizarno izgledale sve te butke, tj. šunke koje više po mnogim kafeima i restoranima, i naravno na prodaju su (šta se sa tim radi i kako se seče – nemam pojma!), a čudne su mi bile i preparirane životinjske glave koje se mogu videti u nekim kafe-restoranima…mada nakon posete Andaluziji shvatila sam da su viseće šunke i glave bikova u Madridu gotovo šala u odnosu na količine u kojima ih ima na jugu Španije.
Čuvenu špansku šunku ali i ostale specijalitete iz svih krajeva zemlje možete probati u tržnicama od kojih je meni najzanimljivija Mercado de San Miguel, arhitektonski interesantna sa kombinacijom gvožđa i stakla, i tradicijom koja traje od 1916. godine. Na tezgama/štandovima možete jesti vrlo ukusnu autentičnu špansku hranu, i naravno, pripremite malo više novca za ovo zadovoljstvo, mesto je izrazito turističko, ali je svakako za preporuku.
Nakon što potrošite pola dnevnog budžeta na hranu i vino (nećete zažaliti!) možete peške nastaviti na nešto što je blizu, besplatno, a fenomenalno – zalazak sunca u Parku Montaña, gde se nalazi čuveni egipatski zamak Templo de Debod iz 2.veka p.n.e.
Mi smo u ovaj park došli kasno popodne da vidimo taj, kako mnogi tvrde, najlepši zalazak u Madridu…i stvarno je bio divan… kao i celokupna atmosfera koju sam pokušala da zabeležim snimkom. Video je napravljen oko 9 uveče, iako izgleda neverovatno da u to doba ima toliko dnevne svetslosti, a ovu pesmu nisam prestala da pevam još danima kasnije…
Evo i originala pesme, i dalje pevam i zviždućem, i mislim o tome kada li ću opet otići u Madrid….
Awww, preljepost 🙂
(h)vala baš! 🙂