Crna Gora: Moračke planine i kanjon Mrtvice

Mislim da nikada ranije nisam bila na ovako lepom mestu, u ovakvoj netaknutoj prirodi. Moračke planine izgledaju kao da ste ušetali u wallpaper na desktopu, i prosto ne možete da se nadivite svim tim nestvarno lepim predelima. 

 

Kada sam odlazila iz prethodne firme, moje divne kolege su mi za rastanak poklonile štapove za planinarenje, uz jednu preslatku presmešnu čestitku koja mi izmami osmeh svaki put kada je pogledam. Štapovi su imali premijeru krajem maja na Moračkim planinama u Crnoj Gori i osvojili smo čak 4 vrha!

 

Prizori netaknute prirode na ovoj dvodnevnoj planinarskoj akciji su toliko spektakularni, mogu reći možda i najlepši koje sam ikada videla, ali uz misao o toj nestvarnoj lepoti neodvojivo ide i pomisao da ju je moguće istinski videti i doživeti samo uz ozbiljan fizički napor i jaku kondiciju, te evo odmah da odgovorim svima onima koji su me pitali kako se dolazi do ovih fantastičnih predela: tako što dobro poradite na svojoj kondiciji, odradite nekoliko jačih planinarskih tura po Srbiji, a onda pratite kada će neko od planinarskih društava imati izlet na Moračke planine…u suprotnom nemojte da pomišljate na ovo planinarenje, pošto se hoda vrlo jakim tempom na visinama od oko 2000m koje su kondiciono dosta zahtevne.

Naravno, postoje i putevi kojima vozilom možete stići do nekih delova u podnožju Moračkih planina ili do Kapetanovog jezera, i tu provesti vreme kampujući ili boraveći u katunima, što je odlična opcija za ljude koji nisu u kondiciji ili za one sa malom decom.

Moracke planine Crna Gora

Okružene rekom Moračom sa severoistočne i istočne strane, po kojoj su i dobile ime, Moračke planine su nastavak grebena planine Lola u centralnoj Crnoj Gori, a naša grupa je na ovu akciju krenula sa vodičem Bobišom Marinovićem iz Planinarskog društva Pobeda.

Nakon noćne vožnje kombijem (ko je spavao i koliko – spavao je, tako to ide na planinarskim akcijama) u cik zore stigli smo u Bojovića Bare, malo posle Nikšića, odakle smo pre 6 ujutru krenuli ka vrhovima Veliki Žurim i Mali Žurim.

Već tu u podnožju, polje narcisa i pogled na vrhove koje treba da osvojimo preplavio me je neopisivom srećom, momentalno sam zaboravila na loš san i prepustila se uživanju u predelima divlje lepote.

Moracke planine Crna Gora
Jutro u podnožju i pogled na vrhove Mali i Veliki Žurim

Moracke planine Crna Gora

Moracke planine Crna Gora
Najlepši jutarnji pogled: polje narcisa

Moracke planine Crna Gora

Zvanični slogan turističke promocije Crne Gore je Wild beauty, i tek odlaskom na crnogorske planine shvatila sam pravo značenje i uvidela opravdanost ovog nadimka – ovakva netaknuta lepota, na momente zaista zastrašujuće divlja, istinski je jedinstveno iskustvo.

 

Na putu do vrha Veliki Žurim pauzu za doručak smo napravili kod prvih katuna, kod kojih se sa cvetne zelene livade vide gole kamenite visoke stene koje su nas čekale.

Moracke planine Crna Gora
Pauza za doručak
Moracke planine Crna Gora
Pauza za doručak kod napuštenih katuna

Pogled sa 2034 m visokog vrha Veliki Žurim je spektakularan, i potpuno drugačiji kada gledate sa njega na različite strane. Na severnim delovima Moračkih planina sneg se očigledno zadržava jako dugo, a na ostatke snega koji odoleva majskom suncu naišli smo na nekoliko mesta već pri ovom prvom usponu.

Moracke planine Crna Gora
Uspon na Veliki Žurim

Moracke planine Crna Gora

Moracke planine Crna Gora
Pronađi planinara!
Moracke planine Crna Gora
Sneg na putu do vrha Veliki Žurim

Moracke planine Crna Gora
Pogled na drugu stranu sa vrha Veliki Žurim
Moracke planine Crna Gora
Silazak sa vrha Veliki Žurim
Moracke planine Crna Gora
Silazak sa vrha Veliki Žurim

Sledeći uspon bio je na Mali Žurim (1962 m), čije ime ume da zavara, jer iako je niži od Velikog, teži je za penjanje zbog većeg nagiba, sa eksponiranim vrhom koji se savladava bez rančeva na leđima, jer je neophodno spretno se penjati po stenama (i još spretnije posle sići, što je malo komplikovanije nego penjanje)

Moracke planine Crna Gora
Pogled na vrh Mali Žurim
Moracke planine Crna Gora
Uspon na Mali Žurim
Moracke planine Crna Gora
Penjanje na Mali Žurim
Moracke planine Crna Gora
Rančevi koji su ostali ispod vrha

U našem planu bilo je penjanje na 3 vrha tog dana, ali nas je vodič častio još jednim usput, i to Ilijinim vrhom koji se ispostavio kao najviši – 2051 m. Tokom desetominutne pauze na Ilijinom vrhu u sekundi sam slučajno zaspala jer sam već bila umorna, i nakon tog power nap-a nastavak pešačenja je bio malo lakši.

Moracke planine Ilijin vrh
Pogled na Ilijin vrh

Moracke planine Crna Gora Ilijin vrh

Moracke planine Crna Gora
Pogled sa Ilijinog vrha
Moracke planine Crna Gora
Put ka Nikolinom vrhu

Četvrti, Nikolin vrh na 2001 m nadmorske visine izmamio mi je poslednje atome snage, ali, kao što uvek biva na planinarenju, najveća muka je najlepše nagrađena – pogledom od koga zastaje dah! Kapetanovo jezero ukazalo se u dolini ispod nas u svojoj očaravajućoj lepoti, i ovo je definitivno prizor koji ću još dugo pamtiti…

Moracke planine Nikolin vrh
Spektakularni pogled sa Nikolinog vrha na Kapetanovo jezero

Ne samo uspon, već i silazak sa ovako visokih vrhova niz strminu takođe zahteva napor i oprez, a kada smo se konačno spustili na jezero, usledilo je opšte veselje, opuštanje, umivanje, presvlačenje, jer ipak smo u rekordnom roku, za manje od 8 sati, prepešačili 14 km i savladali visinsku razliku od preko 1000 metara.

Moracke planine Crna Gora
Silazak ka Kapetanovom jezeru

Moračke planine obiluju pašnjacima, predeo je vrlo pregledan, i jako je zanimljivo da smo na celom putu do Kapetanovog jezera videli samo jedno jedino drvo – neki niski četinar, koji se tu, ko zna kako, zatekao usred golih livada.

Žao mi je što ga nisam slikala, ali moram priznati da je fotografisanje na planinarenju dosta naporno, jer zahteva dodatnu snagu, trčanje uzbrdo – nizbrdo da biste napravili najbolji kadar, pa onda opet trčanje za grupom koja je već odmakla dok ste vi fotkali, tu je i logistika oko nošenja aparata/telefona, vađenja iz džepa i vraćanja u džep dok su vam ruke zauzete štapovima, ne možete ni da stajete često da fotkate jer time zadržavate ljude iza sebe itd.

Iako jako umorna, na Kapetanovom jezeru sam napravila mali milion fotki, i baš mi je teško da odaberem one kojima bih prikazala lepotu ovog mesta.

Kapetanovo jezero Moracke planine

Jezero je ledničko, dubine 37m, i nalazi se između Nikšića i Kolašina na visini od 1678 m, a ukoliko niste u formi za penjanje po planinama, do ovog čarobnog mesta možete doći kolima iz pravca Nikšića preko rudarskog sela Zagrad i Kutskog brda, ali imajte u vidu da je put velikim delom makadamski, pa sama vožnja neće biti baš čarobna, ali isplati se.

Kapetanovo jezero Moracke planine

Jezero je dobilo ime po kapetanu Mušoviću, koji je vladao Nikšićem za vreme otomanske okupacije, a širem auditorijumu poznatom iz pesme Ramba Amadeusa “Smrt popa Mila Jovovića”

Predanje kaže da se katun kapetana Mušovića nalazio na području današnjeg jezera, a da je iznad njega u stenama postojao tajni izvor koji su koristile vile. One su noću puštale izvor i posle kupanja ga zatvarale, ali se jednom desilo da jedna zaboravna vila nije zatvorila izvor, i on je poplavio kapetanov katun. Nakon toga su vile pomerile izvor i njegove vode su nastavile da napajaju jezero, koje je po tome dobilo ime.

Kapetanovo jezero Moracke planine

U katunu kod domaćina na jezeru smo jeli kačamak i cicvaru (ako, kao ja, mešate poparu i cicvaru – cicvara se pravi od sira, izrazito je ukusna, najviše nalik topljenom siru, ali je strahovito jaka i, domaćini kažu, ume da bude nezgodna za nenaviknuti stomak….a popara…i dalje nemam pojma šta je, u nju se valjda stavlja stari hleb), a u ponudi je bio i lisnati “škripavi” sir čiji naziv ne znam, ali znam da je jedan od najukusnijih sireva koje sam jela.

U katunima postoje kreveti, tako da nam vreće za spavanje koje smo poneli nisu bile potrebne. Nema struje, nema interneta niti dometa uopšte, a vode ima samo na izvoru. Što se mene tiče – u nedostatku svega toga upravo leži lepota boravka na Kapetanovom jezeru. (Ovde stupa na scenu ona jedna jedina dobra stvar koju su nam devedesete ostavile – umeće da se, usled stalnih restrikcija vode i struje, okupamo jednom flašom hladne vode, u kojoj ostane malo i za pranje zuba, dabome. Verujem da su svi iz moje i starijih generacija tu veštinu jako dobro savladali, pa će im boravak u divljini biti pesma)

Zaspali smo u 8 uveče, još je bio dan maltene, i komirali se do 5 ujutru sledećeg dana kada smo krenuli u kanjon reke Mrtvice.

Moracke planine
Rano, rano jutro
Moracke planine
Put ka kanjonu Mrtvice

Pomisao da se gotovo sve vreme ide nizbrdo, prijala je samo kratko na početku, jer, kao što sam već više puta ponovila, pešačenje nizbrdo po planinama ume da bude teže nego uzbrdo, posebno kada se ide preko kamenja, kao što je bio slučaj sa kanjonom Mrtvice.

U kanjon smo, nakon dosta pešačenja od Kapetanovog jezera, ušli kod zaseoka Velje Duboko.

Ulaz u kanjon Mrtvice, Moracke planine
Velje Duboko, pred ulaz u kanjon Mrtvice
Naziv reke Mrtvice zvuči u najmanju ruku bizarno, ali ulaskom u kanjon nestaju sva predubeđenja. Mesto je i te kako živo i toliko živopisno da bukvalno ne znate gde biste pre gledali: u okomite litice planine Maganik koje se nadvijaju nad kanjonom ili u kristalnu plavo-zelenu reku koja boreći se sa kamenjem i krčeći svoj put pravi glasan huk koji vas prati sve vreme …Ipak, preporučuje se da najviše gledate ispred sebe i budete pažljivi, jer teren je na ponekim mestima klizav, i dešava se da se odroni i po koji kamen.
kanjon Mrtvice, Moracke planine
Kanjon Mrtvice
kanjon Mrtvice, Moracke planine
Litice planine Maganik

kanjon Mrtvice, Moracke planine

 

 

Postoji više legendi o poreklu naziva reke Mrtvice, a najčešće se može čuti ona po kojoj reka na nekoliko mesta ponire, odnosno umire i presušuje, da bi se kasnije ponovo pojavila i oživela, pa je tako dobila ime Mrtvica. (I nije toliko bizarna niti zastrašujuća priča na kraju, zar ne?)

Na reci Mrtvici postoji i selo Mrtvo Duboko, koje, iako udaljeno samo nekoliko kilometara od ranije pomenutog Velje Dubokog, do 70ih godina prošlog veka nije bilo povezano sa njim. Zato je vojska JNA prokopala par stotina metara dugačak put kroz stenu, a taj prolaz je u to vreme praktično bio jedina veza sela Velje Duboko sa Titogradom i Kolašinom. Ovo mesto poznato je kao “Mrtvičke grede”, i danas je zaštitni znak kanjona, a nazivaju ga još i “Danilov put” jer je napravljen po ideji generala Danila Jaukovića.

Mrtvicke grede Kanjon Mrtvice
Prolaz kroz Mrtvičke grede
Mrtvicke grede Kanjon Mrtvice
Mrtvičke grede

Voda Mrtvice je savršeno čista i može da se pije, a prolazeći kroz kanjon nailazi se na najneverovatnije prizore, među kojima je, recimo, Afroditina kada.

Kanjon Mrtvice Moračke planine

Kanjon Mrtvice Moračke planine

Kanjon Mrtvice Moračke planine

Kanjon Mrtvice Afroditina kada
Afroditina kada
Kanjon Mrtvice Afroditina kada
Afroditina kada

Jedan od upečatljivijih prizora u kanjonu zasigurno su Bijeli Nerini, penušavi slapovi koji se uz snažan šum slivaju u Mrtvicu.

U kanjonu je i čuvena Kapija želja, do koje se dolazi prolaskom kroz bajkovitu šumu, sa drvećem obraslim mahovinom, koje deluje doslovno kao predeo iz mašte.

Kanjon Mrtvice , Kapija želja
Čarobna šuma kod Kapije želja

Kanjon Mrtvice , Kapija želja

Kapiju želja čine dve spojene stene kroz koje treba baciti kamenčić u reku, potrebno je zamisliti želju, i vila sa Maganika će je ispuniti, ali samo ako je želja čista i iz srca. Ne sme biti na štetu dugoga, jer će se u suprotnom vratiti nesrećom.

Kanjon Mrtvice , Kapija želja
Kapija želja

Ono što vam niko ne kaže je da oko Kapije želja zapravo nema kamenčića (ja sam jedva našla neki minijaturni), pa zato ne zaboravite da pokupite jedan negde usput i ponesete ga sa sobom do ovog mesta.

Iz kanjona smo izašli kod ušća Mrtvice u Moraču, u mestu Međurečje, u koje smo stigli skuvani (dan je bio pakleno vruć), umorni, sa bolovima u nogama od osmočasovnog hodanja po kamenju, ali – super srećni!

Mislim da jedno crevo za vodu koje nas je sačekalo na cilju, nikada nije doživelo veću ljubav i poštovanje, i toliko radosti svih nas koji smo se još pola sata polivali vodom da dođemo sebi, posle 27 km pešačenja.

Stvarno naporna, ali prelepa i jedinstvena, bila je ovo zaista planinarska akcija za pamćenje!

 

P.S.:

Ako volite kanjone, pogledajte i tekstove o Kanjonu Crne reke u Srbiji, ili o kanjonu Nere u Rumuniji, a lepu netaknutu prirodu u našoj zemlji možete videti ako posetite Homolje 

 

 

 

5 Replies to “Crna Gora: Moračke planine i kanjon Mrtvice

  1. WOW! Sad sam tek pročitala ovaj tekst. Kakve fotke, kakva priroda! 😱 Mislim da ću se stvarno učlaniti u planinarsko društvo. Drugarica me toliko nagovara godinama, ali posle dva tvoja teksta, gotova sam 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *