Tara i Perućac

Tara za početnike: medvedi, omorika, liker od kupine i loše obeležene ali prelepe staze

„Moguć susret s medvedom“, „Stanište mrkog medveda“, „Pešačite na sopstvenu odgovornost“ – na table sa takvim i sličnim natpisima nailazili smo na svakom koraku na svakoj pešačkoj stazi na Tari…Piše, takođe, i da je mogućnost susreta s medvedom jako mala, ali to ipak ne ohrabruje previše. Barem ne u prvi mah. I barem ne mene. Posebno me je onespokojila činjenica da info table kažu da, ukoliko vidite medveda, ne treba da pravite nikakav nagli pokret niti zvuk, a meštani sa kojima smo razgovarali tvrde da je upravo suprotno – da treba praviti buku i dreku, od koje se medvedi uplaše i pobegnu, jer divlje životinje, u suštini, koliko god opasne bile, ipak beže od ljudi.

Hodala sam tako pola prvog dana putevima kroz šumu zagedajući svaki veći kamen i panj, i od svakog mi se činilo da je medved; osluškivala sam zvukove, i na trenutke, naravno, bila ubeđena da čujem medveda…Sad mi je smešno kad pomislim na to, ali nakon tih upozoravajućih tabli na sve strane, teško je ne misliti neprestano o medvedima kada se nađete na Tari.

U školi smo učili da medvedi zimi utonu u zimski san, ali definitivno oni često više ne spavaju zimi, jer zime nisu toliko hladne. Prijatelj koji ima vikendicu na Tari mi je pre polaska rekao: „Ma šta ti je, ne treba uopšte da brineš, pa svi ti medvedi su čipovani!“ Odlično! Znaće se, dakle, tačno koji me je pojeo, sad mi je lakše…

Ipak, šalu na stranu, Nacionalni park Tara u saradnji sa Biološkim fakultetom u Beogradu započeo je 2006. projekat obeležavanja i satelitskog praćenja ovih životinja. Mrki medved, najkrupniji predator Evrope, zaštićena je vrsta, napori u sprečavanju krivolova urodili su plodom, a fotozamke i tragovi na hranilištima pokazuju da je broj mrkih medveda na Tari porastao poslednjih godina, i sada ih na ovoj planini živi 40ak. Medvedi pretežno noću idu u potragu za hranom, prošle godine zabeleženi su slučajevi da su dolazili skroz do seoskih domaćinstava na Tari i pravili štetu na imanjima, ali dnevni susreti sa medvedima dugo nisu zabeleženi.

Meštani, zapravo, kažu da je opravdanije bojati se vukova i divljih svinja kojih na Tari takođe ima, ali kažu i da ste potpuno sigurni uvek kada sa vama kroz šumu ide pas.

Ja sam, svakako, na kraju odlučila da se neću plašiti, a u tome mi je pomogla i predivna scena koju sam prvog dana svog zimskog boravka na Tari videla – dok smo šetali kroz šumu ispred nas su istrčale dve srne!

Kažem „zimskog boravka“, zato što sam letos već bila jedan dan na Tari, u povratku s Perućca. Popeli smo se tada na vidikovac Banjska stena, ali bila je tolika magla da se sa vidikovca nije videlo bukvalno ništa, ni najmanja naznaka prelepog pejzaža koji se sada, prilikom druge posete, po sunčanom zimskom danu otkrio pred nama.

Pravda je zadovoljena! 😊 Kada smo prošli put (letos) posetili Banjsku stenu na Tari, bila je tolika magla da se apsolutno ništa nije videlo sa vidikovca. Ali zato danas…lepši dan i lepši pogled nismo mogli da poželimo 🍀🌞 Čak ni brojni znakovi koji upozoravaju na moguć susret s medvedom nisu ovog puta izgledali toliko strašno 😁 ————————————— Justice has been achieved! 😊 When we visited Banjska Stena at #taranationalpark last time (during summer) it was so foggy we weren't able to see anything from the viewpoint. But today….we couldn't ask for better than this 🍀🌞 Even numerous signs warning to possible encounter with a bear weren't that scary this time 😁 . . #taranacionalnipark #tara #banjskastena #serbianmountains #serbiatravel #serbia #mountaineering #hike #hiking #planinarenje #planina #theview #view #amazingview #viewpoint #ig_bajinabasta #womenwhohike #outdoorideals #tamovamo

A post shared by ▪ s I r e n a ▪ (@tamo__vamo) on

Vidikovac Banjska stena, Tara
Vidikovac Banjska stena
Vidikovac Banjska stena, Tara
Vidikovac Banjska stena

Vidikovac Banjska stena, Tara

Tara je, jednom rečju, predivna! Nekako polu-divlja, sa velikim turističkim potencijalom koji nije iskorišćen, ali upravo to je čini primamljivom posetiocima kao što sam ja, koji vole netaknutu prirodu i planinarenje.

Druga strana te medalje je to što su putevi na Tari izrazito loše obeleženi, pa provodite sate u kolima vrteći se okolo naokolo ne znajući gde biste išli. Info table, ako ih uopšte ima, postavljene su krajnje nelogično i često više zbunjuju nego što pomažu u orijentaciji.

Čak su i pešačke staze dosta loše obeležene, jer često nije ispoštovano osnovno pravilo markacije – da se sa mesta gde se nalazi markirano drvo jasno vidi sledeća markacija, kako bi se sprečilo lutanje i gubljenje po planini….a izgubiti se na planini nije ni malo naivno, što vrlo dobro znamo mi kojima se to dogodilo (i to na Rajcu, planini na kojoj smo bili više od 10 puta i koju smo mislili da znamo maltene napamet…ali magla i mrak čine svoje, a oni se na planini spuste za tili čas i orijentacija se gubi u sekundi…ali o gubljenju na Rajcu koje sam doživela sa grupom prijatelja sa kojima sam deceniju i po planinarila, pisaću možda neki drugi put.)

Ipak, i pored ovih loših strana, Tara je mesto na koje ću se sigurno u budućnosti vraćati, jer pruža i mnogo toga fascinantnog: šume, jezera, prelepe vidikovce, i neverovatan pogled na reku Drinu u podnožju.

Nemoguće je obići odjednom ceo Nacionalni park jer obuhvata skoro 25 hektara, pa ću se zato zadržati na dva najpopularnija „centra“ Tare – Kaluđerskim barama i Mitrovcu.

Da biste ih razlikovali: na Kaluđerskim barama je čuveni hotel Omorika, koji je bio jedan od najsavremenijih u Evropi kada je sagrađen 1977.godine, dok je Mitrovac centar u čijoj blizini su vidikovac Banjska stena i Zaovinsko jezero.

Tara

Prosečna visina Tare je 1000 do 1200 metara, a najviši vrh je Kozji rid na 1591 m nadmorske visine. Ovu planinu prekrivaju mešovite šume smrče, jele i bukve, a od drugih planina Balkanskog poluostrva izdvaja je izrazito veliki broj reliktnih i endemičnih vrsta. Posebno značajna i vredna je Pančićeva omorika (Picea omorika), četinarsko drvo iz roda smrča, koja je u kanjonima i klisurama srednjeg toka Drine preživela poslednje ledeno doba.

Zanimljivo je da mnogi Pančićevu omoriku povezuju sa Kopaonikom, zbog toga što se tamo nalazi grob Josifa Pančića i poznati Pančićev vrh, ali omorika zapravo uopšte ni ne raste na Kopaoniku, već je specifičnost Tare. Pančić je za nju čuo na jednom putovanju užičkim okrugom ali nije uspeo da je vidi ni tada ni narednih godina, i pronašao ju je tek nakon 2 decenije traganja, 1875. godine kod sela Zaovine. Po ovom velikom naučniku, inače, naziv nosi i najpoznatiji beskičmenjak Tare – Pančićev skakavac (Pyrgomorphulla serbica)

Mi smo na Tari ovog puta bili smešteni u mestu Račanska Šljivovica, koje je na vrlo dobroj lokaciji, na putu između Kaluđerskih bara i Mitrovca.

U okolini Račanske Šljivovice postoje mnoge zanimljive i lagane pešačke staze, pogodne za šetnju čak i za one koji nisu u preteranoj kondiciji. Tu je, pre svega, brana i jezerce Jarevac, gde ćete videti putokaze za nekoliko staza.

Jarevac, Tara
Jarevac

Ako krenete stazom u pravcu Mitrovca (levo), u blizini je spomenik borcima Prve račanske partizanske čete koji su sa tog mesta krenuli u borbu 1941.

Još malo dalje, na 2-3 km od Šljivovice, nalazi se jako lep vidikovac Sokolarica, gde se sa stena pruža pogled na kanjon reke Rače.

Vidikovac Sokolarica, Tara
Vidikovac Sokolarica

Najzanimljivija staza (i malo duža od prethodnih) vodi od Jarevca u desno, pored potoka, do hotela Omorika.

Ukoliko pešačite tom stazom, ili se na bilo koji način zateknete kod Omorike, pored je restoran Javor – najtoplija preporuka za ručak na Kaluđerskim barama. U enterijeru Javora ćete se osećati kao da vas je vremenska mašina poslala tri decenije unazad, ali baš ta atmosfera Jugoslavije 80-ih daje mu poseban šarm, ambijent je prijatan, konobari su izrazito ljubazni a hrana – savršena, prava domaća.

Restoran Javor, Tara
Restoran Javor

U Račanskoj Šljivovici postoji i skijaški klub „Sunčana padina“, i malena staza za početnike, koja, doduše, nije radila jer nije bilo snega, ali kuća pored je jako zanimljiva, izgleda kao da je naslikana akvarelom.

Račanska Šljivovica ski klub
Račanska Šljivovica, ski staza

Račanska Šljivovica, Tara

Iz Račanske Šljivovice na Mitrovac dolazi se kolima za 20ak minuta, i odatle obavezno idite na vidikovac Banjska stena, kao i na jezero Zaovine, na kome se, tokom letnjih meseci, možete i kupati.

Ukoliko želite da ponesete neku sitnicu kao uspomenu sa Tare, možete je kupiti na Mitrovcu ili kod Omorike na štandovima sa suvenirima.

Nažalost, boljka koju imaju gotovo sva turistička mesta u Srbiji nije zaobišla ni Taru – nedostatak lepih suvenira i magneta koji bi zaista podsećali na mesto sa koga su stigli. Umesto toga, tu je gomila drvenih predmeta sa npr. Mikijem Mausom i drugim likovima iz crtaća. Medveda, koji su prva asocijacija na Taru, gotovo da i nema na suvenirima i magnetima – osim ponekog koji lebdi iznad planine loše isečen u fotošopu, ili onog iz crtaća Maša i Medved (zajedno sa Mašom), ali zato je tu pregršt magneta u obliku sova. Pitala sam prodavačicu zašto se forsiraju sove kad one, iako ih ima u šumama Tare, nisu uopšte prva asocijacija na ovu planinu, a ona mi je odgovorila: „Vlada prava pomama za sovama! Ljudi već godinama stalno traže i kupuju sve što ima nactanu sovu.“ Odgovor me nije ni malo iznenadio, jer prva stvar koju jedan turista u Srbiji primeti je nedostatak autentičnih i smislenih suvenira (čak i u Beogradu) jer se forsira „ono što ljudi traže“, pa sve i kad je to nešto potpuno besmisleno.

Suveniri, Tara

Ipak, ono što sa Tare možete poneti a što je zaista autentično i lepo jesu domaći proizvodi – likeri od kupine, maline, kupinovo vino, slatko od šumskih jagoda i drugog voća, razne odlične domaće rakije, med, i moja od nedavno omiljena – kopriva u medu, koju sam skoro otkrila na planinarenju na Homolju.

Ako niste smešteni na Tari već ste samo u prolazu, do Mitrovca možete stići i iz Perućca, krivudavim putem punim kamenja od odrona, ali će vam strah od pada kamena na šoferku odagnati prelepi pogled na Drinu na nekoliko vidikovaca dužinom puta.

Upravo tim putem smo se mi letos prvi put popeli na Taru, nakon jednog fantastičnog vikenda provedenog na splavu na Perućcu.

Boravak na jezeru Perućac je definitivno jedna od top preporuka za leto! Stigli smo na splav koji smo iznajmili uveče po mrklom mraku pa smo samo naslućivali lepotu predela, ali kada nas je prizor dočekao ujutru – osećaj je bio neverovatan. Mogu slobodno reći da se ne sećam lepšeg jutrnjeg pogleda u skorije vreme, i veće relaksiranosti od one koju boravak na Perućačkom jezeru pruža. Voda je hladna, ali moguće je kupanje u julu i avgustu, a može se iznajmiti i čamac. Koliko smo uspeli da primetimo, na splavovima okolo su uglavnom bili pecaroši, ali postoji i pontonska plaža otvorena za posetioce koji nisu smešteni na samom jezeru.

Jutarnji pogled na jezeru Perućac
Jutarnji pogled na jezeru Perućac

Jezero Perućac

Jezero Perućac

Jezero Perućac

Nastalo 1967. pregrađivanjem toka Drine zarad hidroelektrane „Bajina Bašta“, Perućac je veštačko jezero i na njemu se nalazi najviša brana u Srbiji, visoka 89 metara. U mestu Perućac izvire i reka Vrelo, jedna od najkraćih u Evropi, dugačka samo 365 meatara, pa je zato zovu i – Godina. Uliva se u Drinu vodopadom visine 10m, a baš na tom mestu, iznad rečice i vodopada, nalazi se restoran Vrelo.

Reka Vrelo (Godina), Perućac
Reka Vrelo (Godina), Perućac
Putić do izvora reke Vrelo
Putić do izvora reke Vrelo

Perućac

Perućac

Perućac

Izvor reke Vrelo, Perućac
Izvor reke Vrelo

U povratku sa Tare i Perućca ne propustite čuvenu „Kućicu na Drini“ u Bajinoj Bašti, na koju gleda kafana „Kod dve lipe“. Kuća na steni je svetski prepoznatljiva turistička atrakcija, a podigao ju je 1968. Milija Mandić zvani Gljiva. Nabujala Drina 7 puta je rušila i odnosila brvnaru, a Milija ju je 7 puta obnovio – poslednji put 2011. godine.

#kućicanadrini #drinariverhouse #serbia #discoverserbia #ig_bajinabasta

A post shared by ▪ s I r e n a ▪ (@tamo__vamo) on

Ukoliko idete ka Beogradu iz Bajine Bašte, ali preko Uba i Valjeva a ne Ibarskom, obratite pažnju na još jednu zanimljivost za kraj: u selu Sedlari blizu Valjeva nalazi se izvesni kafe Paris, a ispred njega – replika Ajfelovog tornja!  🙂

Kafe Paris u selu Sedlari u okolini Valjeva

A post shared by ▪ s I r e n a ▪ (@tamo__vamo) on

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *