Nema boljeg primera nego što je Rtanj, na kome se može dosta toga opisati i objasniti u vezi sa planinarenjem generealno, ali i u vezi sa odabirom prve planinarske destinacije, za one koji tek počinju da se bave ovom aktivnošću.
Ni preterano visoka, ni preterano niska planina; daleko od najtežeg uspona u ovom delu Evrope, ali i daleko od najlaganijeg; prelazi se dosta velika visinska razlika – 1200m, ali nema tehnički zahtevnih delova. Rtanj ima više staza koje vode na vrh, lepo su obeležene, a najlakša je ona sa južne strane, kojom se iskusniji planinari uglavnom samo spuštaju nakon što su se popeli nekom težom. Neiskusniji, kao i oni u lošijoj kondiciji, južnom se najčešće i penju i spuštaju.
A zašto je Rtanj najbolji primer? Zato što je, valjda usled raznih priča o piramidi, energijama, vanzemaljcima, skrivenom zlatu i ko će ga znati čemu još, Rtanj poslednjih godina postao ubedljivo najpopularnija planina u Srbiji, i lično sam se uverila da je broj ljudi koji organizovano ili neorganizovano dolaze da penju Rtanj ogroman. Ni na jednoj planini u Srbiji nisam videla toliko ljudi na stazi.
To me s jedne strane jako raduje, jer se povećava interesovanje ljudi za planinarenje, posebno mlađih, pošto je ta kultura kod nas izrazito nerazvijena, za razliku od mnogih naših komšijskih zemalja, poput recimo Bugarske.
Sa druge strane, mislim da postoji ogroman nedostatak informacija i svesti o tome da uspon na Rtanj većini ljudi ne bi trebalo da bude prvo planinarenje, jer ne treba na tako zahtevnom vrhu da testiraju svoju fizičku snagu, kondiciju, stanje kolena i zglobova, mentalnu izdržljivost, i sve ostalo što planinarenje podrazumeva.
Osim toga, Rtanj je planina na kojoj vreme ume da bude dosta promenljivo, često duva jak vetar, ume da bude maglovito, neretki su i udari groma, nema nijednog izvora vode na stazama pa se neiskusniji planinari često izmuče usled žeđi, a oštri zimski klimatski uslovi na Rtnju umeju čak da iznenade i iskusnije planinare, kao što se desilo nama pre dve godine na Božićnom usponu.
U tom smislu za Rtanj je neophodna planinarska oprema, posebno za zimski uspon, što početnici uglavnom nemaju, jer farmerke i malo jače gradske cipele – u kojima sam, recimo, videla mnoge ljude na tom Božićnom usponu – nikako nisu odgovarajuća oprema za onakav led, sneg i hladnoću.
Božićni uspon na Rtanj je tradicionalna akcija u januaru, koja je inače divna i afirmativna za planinarenje, održava se već 35 godina za redom, i u jednom danu okuplja planinare svih planinarskih društava iz Srbije i regiona, koji tog dana zajedno penju. Naravno, sigurnosti radi, uvek je prisutan veliki broj spasilaca iz Gorske službe spasavanja (GSS).
Ipak, konkretno recimo 2018. na dan Božićnog uspona bila je neka kataklizma od vremena, a ponajviše zbog te nepripremljenosti, nedostatka adekvatne opreme ali i neznanja šta ih može očekivati na planinarenju, bilo je dosta polomljenih nogu i ruku, padanja i generalno posla za GSS.
Ovo ne treba da vas uplaši ili odvrati od zimskih uspona, već samo služi kao informacija kako biste na planinu otišli opremljeni što odećom što (sa)znanjima koja su vam neophodna. Neće vas, naravno, svaki put sačekati kataklizma. Samo godinu dana kasnije, na primer, za Božićni uspon dan je bio predivan, sunčan, prava zimska idila, ja sam gledala slike kod prijatelja na društvenim mrežama, i ozbiljno zavidela što nisam krenula. Pa opet, i tada je bila neophodna planinarska oprema, jer je bio dubok sneg.
Oprema je potrebna i tokom letnjih meseci, i svaki iskusniji planinar će vam savetovati da ne krećete ako nemate barem adekvatnu obuću.
Ne, vaše omiljene patike za teretanu, a ponajmanje starke, espadrile i slična obuća za koju tvrdite da vam je udobna i da vas ne žulja – neće biti ni dobra ni udobna za penjanje po planini čak ni leti. Evo kako je prošla Majus koja se u sandalama zaputila na Kablar.
Ne morate kupovati najskuplju planinarsku opremu, za početak je dovoljno da uzmete i najjeftiniju, pa ćete menjati i dodavati vremenom kada shvatite zašto je i koliko adekvatna oprema bitna.
Uvek će biti onih koji će vam reći kako su se već nekoliko puta peli na planinu u običnim patikama i sve je bilo ok, i da – oni će biti u pravu, jer su verovatno imali ludu sreću da ih ne uhvati ozbiljnija kiša ili nevreme, pošto bi tada videli kako se u gradskim patikicama šlajfuje po blatu, kako se nekontrolisano kliza na jačem nagibu niz lišće i granje, kako se lako izvrće zglob u tim situacijama itd.
Blato na planini nije ono blato koje viđate u gradu, mnogo je dublje, gnjecavije, više ga ima, dok na stazama ima kamenja, granja, korenja, što duže hodanje čini neuporedivo neudobnijim i nesigurnijim nego što možda zamišljate, posebno ako još padne i kiša.
Osim toga, adekvatna obuća je prevashodno bitna kako ne biste neodgovarajućim cipelama dodatno nepotrebno opterećivali zglobove, kolena, i sve ono što na planinarenju, inače, vremnom ume da strada zbog same prirode te aktivnosti i opterećenja koje izaziva.
Upravo iz razloga što kao početnik verovatno nemate ni adekvatnu opremu, ne bi trebalo ni da vam prvo planinarenje u životu bude ni popularni noćni uspon na Rtanj, koji se tradicionalno organizuje u junu. Iako se penje najmanje zahtevnom, južnom stranom, to je i dalje kondiciono zahtevna planina, mrak je, hadnije je, što uz neadekvatnu obuću i odeću povećava šanse za povrede, smrzavanje i neprijatnosti.
Dobar opis noćnog uspona na Rtanj i priprema za isti iz ugla planinarke-početnice dala je Aleks u svom postu.
Za prvo planinarenje najbolje je da odaberete Homolje, Ovčar, Povlen i sve to u proleće ili ranu jesen, pa da polako shvatite koji tempo vam prija, koliko snage i kondicije imate, ali i u kakvom su vam stanju zglobovi i kolena, koji su prilikom planianrenja pod najvećim opterećenjem, pa umeju da iznenade tokom planinarenja ili dan kasnije.
I meni se, recimo, na Pirinu desilo da sam se iznenadila, iako sam mislila da znam u kakvom sam stanju, i iako sam samo dve nedelje pre toga bila na istoj visini na planini pored bez ikakvih problema.
Moje prvo planinarenje u životu bilo je, doduše, u zimskoj sezoni na Rajcu, snega je bilo preko kolena, a na ponekim mestima su bili i smetovi u koje smo skoro celi upadali. Imala sam 16 godina i došla sam tokom raspusta na celu smenu od 7 dana. Kad sad pogledam, bila je to pitanje čiste sreće što sam slučjano neposredno pre toga kupila nepropusne cipele za sneg, jer je i u Beogradu tih dana vejalo, i bila sam u sjajnoj fizičkoj kondiciji jer sam se bavila sportom.
Dvoje drugara koji su krenuli u martinkama nažuljali su stopala ozbiljno već na prvom pešačenju, pa ni na jedno naredno nisu ni otišli. A da ste ih pitali pre planinarenja – rekli bi vam da su im te martinke najudobnije cipele na svetu, jer nosili su ih maltene stalno tokom cele godine.
Sve u svemu, Rtanj neće pobeći, sačekaće dok ne nabavite opremu i dok ne postanete sigurni šta i u kojoj meri volite, pa vam se neće desiti da nakon tog prvog planinarenja koje se ispostavilo kao mnogo napornije nego što ste mislili, možda odustanete od te aktivnosti.
Dva puta sam posetila Rtanj – jednom po prehladnom zimskom danu i jednom nedavno po divnom jesenjem – i oba puta sam čula usput na stazi puno ljudi koji proklinju sebe što su krenuli i pitaju se šta im je to trebalo u životu. Mahom su, naravno, bili neopremljeni, sa nedovoljno vode, i u lošijoj kondiciji nego što su procenili.
Taj divni jesenji dan na Rtnju bio je sad krajem oktobra, sa vodičem Srđanom Gavrilovićem iz Pobede. Penjući se istočnom stranom grebenom po prelepom sunčanom danu, nekoliko puta sam se zapitala kako sam se uopšte tuda popela pretprošle zime kada je vetar duvao toliko jako da me je u par navrata umalo srušio.
Tada je bilo oko -10, voda u rancu mi se skroz zaledila, mada je u suštini nisam ni pila jer nisam smela da skidam rukavice od hladnoće. Na vrhu i sa vrha zbog magle i strahovitog vetra nisam videla ništa.
Za razliku od te zime, ovog puta sam lepo zasela i odmorila pored one čuvene građevine na vrhu Rtnja – kapele, odnosno ostataka crkvice koju je sagradila Greta Minh 1935. u čast svog pokojnog muža Julijusa Minha, nekadašnjeg vlasnika rudnika koji se nalazi u podnožju planine.
Crkva je srušena 90ih jer su je vandali minirali u potrazi za skrivenim blagom na Rtnju. Kapela je, dakle, bila žrtva jedne nebulozne priče o zakopanom zlatu, u koju mnogi veruju i danas, a verovanje u takve stvari podstaknuto je pre svega misterijom koju izaziva sam oblik Rtnja.
Najviši vrh Rtnja se zove Šiljak, visok je 1565 mnv i gotovo je savršenog geometrijskog oblika. Kažu da ima nagib strana identičan kao piramida Meseca u Meksiku, i uglove kao Keopsova piramida. Kruži priča da Rtanj emituje energije koje su dobre za ljudsko zdravlje, a na padinama planine rastu lekovite trave od kojih je najpoznatiji čuveni rtanjski čaj.
Ipak, ni sve te misterije zbog kojih većina ljudi dolazi na ovu planinu, nisu ni najmanje pomogle da isti ti ljudi ne ostave za sobom svinjac. Znam da znate kako izgleda đubre, ali evo nije zgoreg da pogledate kako đubre izgleda na Rtnju.
Staza na južnoj strani, ta kojom većina ljudi ide, prepuna je toalet papira i svakakvih ambalaža, među kojima i onih od jaja (?!), a naravno videli smo na jednom mestu i ostatke neke bele tehnike – svojevrsni „zaštitni znak“ mnogih skrivenih mesta na planinama po Srbiji. Doduše, delove lavaboa i wc šolja uglavnom viđamo po potocima i rečicama, na nekim liticama, ali i na Rtnju smo videli nešto tog tipa u jednom žbunu.
Žao mi je što moram sa vama da podelim i ovakve slike, ali ako krećete da se bavite planinarenjem budite spremni i na nerviranje jer ćete, nažalost, zaticati i ovakve stvari u prirodi, jer većina ljudi očigledno nema ni higijenske navike ni ekološku svest.
Ali da se na kraju vratim na početak: da li uspon na Rtanj treba da bude vaše prvo planinarenje? U najvećem broju slučajeva – ne. Ipak, naravno, nije nemoguće popeti Šiljak čak i ako vam je to prvi uspon u životu. Ukoliko imate adekvatnu planinarsku opremu i u kondiciji ste jer redovno vežbate, dopašće vam se itekako to penjanje.
Ako idete nekom težom stranom (bilo kojom osim južne), i uprkos dobroj kondiciji, nemojte očekivati baš da vam to planinarenje bude lako. Umorićete se svkako. Ali verovatno taman koliko treba: taman toliko da shvatite zašto je umor jedna od stvari koje svi planinari, na neki čudan način, zapravo najviše vole na planinarenju.
Kada počnete da volite umor, e tada možete biti sigurni da ste se zauvek navukli na planinarenje.
Da li treba da bude prvo stvar je izbora, ali da li treba da bude jedino – definitivno ne. Nažalost, za jako veliki broj površnih ljubitelja prirode u Srbiji druge planine kao da ne postoje. Neki ljudi sebe zovu planinarima a popeli su se na jedva desetak vrhova u Srbiji, ali zato na Rtanj idu i deset puta godišnje…
Apsoutno se slažem, i hvala vam na toj perspektivi, potpuno ste u pravu. Takođe, mislim da je sve što čovek radi pitanje izbora, ali nije zgoreg imati neke informacije pre nego što se izbor napravi, jer kao što sam opisala u tekstu – lično sam videla na Rtnju neke koji su napravili izbor da tu dođu, a onda shvatili da im je procena sopstvenih fizičkih sposobnosti i uopšte toga šta je planinarenje bila dosta loša
Pozdrav!
Poštovana,
vaš tekst je vrlo zanimljiv i poučan kako za nas početnike, tako i za iskusne planinare. Želim samo da vam kažem da smo moja dva prijatelja i ja, prošle godine u oktobru učestvovali na trci preživljavanja sa idejom da probamo! Sva trojica radimo kao projektanti što znači celodnevno sedenje u kancelariji i put do posla kolima. Sva trojica smo visoki oko 180 cm i imali smo u tom trenutku preko 100 kg svaki (ja sam se šalio da smo ‚‚Tri debela Nemca‚‚. Jedna od etapa na trci je bio i uspon na vrh Šiljak i to severnom stranom. Nakon 4 i po časa mi smo se popeli na vrh. Spustili smo se južnom stazom po mraku. I preživeli smo. Imali smo upalu mišića danima posle toga ali uzbuđenje koje smo doživeli na vrhu za nas je bilo pravo otkriće.
Nakon tog uspona nas dvojica (jedan iz ekipe je odustao) nastavili smo u toku godine da nižemo vrhove: Trem, Maglić, Komovi, Triglav, Olimp.
Ako mene pitate, Rtanj je magična planina koja vas prosto natera da se zaljubite u planinarenje.
Srdačan pozdrav.
Poštovani Marko, hvala na komentaru i na tome što ste podelili svoje iskustvo. Kondicija i izdržljivost su subjektivne stvari i slažem se da je nezahvalno govoriti o tome generalno, ali baš zato sam dala viđenja različitih ljudi, uz svoje, i nabrojala sve rizike koji prate odluku da se direktno iz kancelarije bez opreme zaputimo na planinarenje. Ima i puno slučajeva kao što je vaš, naravno, ali mislim da ga ne treba uzimati zdravo za gotovo već više kao pitanje sreće. Verujem da je za većinu bolje da malo opipaju svoje mogućnosti pre Rtnja.
Veliki pozdrav!
Коначно неке конкретне информације
Hvala 🙂
Hej Irena ❤️ Hvala ti na ovoj objavi, uželeli smo se tvojih tekstova. Meni, kao početniku, znaš koliko znače ovi tekstovi. Nakon što sam godinu dana obilazila brdašca i ravnice, sledeće godine planiram pravo pravcato planinarenje. Samo da ti javim i to da grubinke više ne nosim, kupila sam prave cipele, jaknu i još po nešto 😂.
Ovo za djubre je najgora stvar planinarenja i uopšte, obilaženja Srbije. Pre dve nedelje sam krenula sa planinarima na izlet i djubreta, wc šolja i kreveta je bilo koliko pokraj puta, toliko i u šumama i zažalila sam što sam krenula jer sam se sve vreme samo nervirala. I tako svaki put. Mnogo smo gadni. Znaš koliko me ova tema ljuti, pa se neću rasplinjavati u komentaru.
Radujem se tvojim sledećim tekstovima i mojim narednim planinarskim izazovima.
😘
Hej Majo ❤ Hvala ti na vazda lepim komentarima i pohvalama od kojih ću se uobraziti 😉 Iskreno se nadam da će grubinke završiti planinarsku karijeru, i raduje me što ćeš postati prava planinarka 🙂 Jedva čekam tvoje utiske sa prvih “pravih” planinarenja! ***
Poštovana Irena, hvala vam na ovom poučnom tekst i lepim fotografijama. Svaki vaš savet u vezi sa opremom i kondicijom potpisujem, ne samo za Rtanj već za planinarenje uopšte. U jesen 2014 imala sam divnu priliku da planinarim po Rtnju. Prvi naš uspon na Rtanj počeli smo iz nekadašnjeg rudarskog naselja na istočnoj stranji. Uživali smo u šetnji kroz šumu i zastajkivali na mestima za odmor – tako maštovito osmišljenim. Nije baš svuda bilo lako proći jer su se staze kroz šumu, zbog jake kiše od predhodnog dana prilično raskaljale. Tu su, kao što i sami navodite, dobre cipele i štapovi bili od velike pomoći. Nakon par dana, vreme se prolepšalo, sunce i vetar su prosušili tlo, te smo krenuli na naš drugi uspon, hodajući od sela Mužinac, pa južnom stranom planine, sve do vrha. Odmor na vrhu uz panoramski pogled i spust u kasno popodne u “zlatni sat” su nezaboravni. Uključujući i umor koji pominjete. Rtanj nas je opčinio.
Vama želim još mnogo lepih doživljaja na planinarenju i dobre volje da sa nama podelite svoja iskustva kroz priče i fotografije. Bilo bi šteta da ne nastavite kad vam i jedno i drugo tako fine ide.
Pozdrav! I sretno!
Hvala draga Majo, i veoma mi je drago što ste podelili svoje iskustvo sa nama. Želim vam još puno lepih uspona i planina koje će vas opčiniti. Veliki pozdrav!
Na Rtanj sam išla jednom, prelep oktobarski dan. Lično sam u dobroj kondiciji za takve uspone, pogotovo tom najlakšom stranom, mada je bilo i onih kojima je to bio prvi uspon. Nije im bilo lako, ali planina je čudo, pa ti daje snagu da izguraš kao znaš i umeš. Nisam neki vrhunski planinar, ali imam kakvog-takvog iskustva, što znači i solidna planinarska obuća (ne preskupa) i odeća(može i to za relativno pristojan novac da se nabavi), a baš zato što nemam ozbiljniju opremu, na zimske uspone ne idem. A sad druga strana priče…meni je taj uspon bio prelep, početak oktobra, fantastično vreme, dobra grupa, dobra vidljivost. I krajnji utisak-u životu nisam osetila takvo pražnjenje, fizičko, mentalno, emotivno, sa produženim dejstvom, koje je trajalo još neko vreme. Ne zalazim u to da li su vanzemaljci, prirodna ili veštačka piramida, struje ili podzemne vode…šta god da je, mene je radilo. Ima nešto…To je moj utisak, što ne mora da znači da je za svakog isto.
Draga Sofi, hvala što ste podelili svoje iskustvo. Slažem se da je Rtanj sjajan, posebno kad je vreme lepo. Ja sam bila dva puta, ali sigurno ću se vraćati još. Lep pozdrav!
Pa dobro nije Rtanj Everest valjda ?!?Ukoliko se izabere lep dan i krene juznom stranom ne vidim nikakav poseban,pomena vredan problem,da se popne do vrha.Ekstremni vremenski uslovi su teski i u gradu,kijamet i mecava su neprijatni za setnju i po Knez Mihajlovoj a ne za uspon na bilo koju planinu,pa i Rtanj.
Treba izabrati lep,suncan dan sa prijatnom temperaturom i usled eventualnih prethodnih kisa neraskvasenim tlom,naravno juznu stranu i verujte da osobi prosecne kondicije nikakva posebna oprema nije potrebna da se,uz odredjen napor,popne do vrha pa makar i prvi put.
Naravno da nije Everest, i mislim da je iz teksta jasno da sam rekla upravo to što ste i sami nabrojali: nije problem ako imate kondicije, ako se zadesi lep dan i nekim slučajem ponesete dovoljno vode. Ali, najveći broj ljudi koji planinari prvi put ne može da odredi u kakvoj je kondiciji, ne zna da li i koliko vode da ponese, a da li će dan biti lep – to niko ne može da zna. Ukoliko se početniku desi da krene po lepom danu koji se pretvori u dan sa obilnom kišom (vrlo čest slučaj na planini), ili ne ponese dovoljno vode ako je dan previše topao (takođe čest slučaj koji se sreće na Rtnju na kome nema nijednog izvora vode) ili ako osoba misli da je u kondiciji a ispostavi se da se precenila – neće se lepo provesti. Zato smatram da je bitno ne davati olako svete početnicima da krenu od Rtnja, i ne podrazumevati da je svaki početnik sportista ili osoba koja vežba. Puno je početnika koji su samo na internetu videli lepe slike planina i poželeli da planinare, bez jasne predstave o tome šta penjanje na planinu zaista podrazumeva. Kažem to jer sam do sada više puta i vodila prijatelje početnike sa sobom na ture, i znam kakve su ponekad bile reakcije na usponima koji su daleko manje zahtevni nego Rtanj. Uvek je bolje pristupiti savetovanju početnika sa oprezom, ima toliko lepih planina u Srbiji, potpuno je nepotrebno (a može biti opasno) testirati sebe na najzahtevnijoj.
Nekima moze biti i zadnje.
Poštovana Irena, na Vaš tekst sam naletela danas, 3 dana posle osvajanja vrha Šiljak. Nismo planinari, ni početnici ni iskusni, samo zaljubljenici u prirodu i aktivni hodači. Rtanj nas mami godinama, što na fotografijama, što usput kroz taj kraj, i ovog leta je ćerka (10 god, dzudista) rekla da želi da odmor provedemo tako što ćemo stići na vrh Rtnja. Informisali smo se o stazama preko interneta, čitali iskustva drugih… I stigli! Nije bilo lako na momente, ali je vredelo. Naš prvi planinarski poduhvat je odlično prošao, uz malo sposobniju obuću i mnogo vode. Djubreta nije bilo na južnoj strani, baš smo obratili pažnju… Onih bez vode i u gumenim japankama , na žalost, bilo… Da li su i oni stigli do vrha, ne znam. Ali osećaj kada smo se izule i bose hodale po kamenju na vrhu , pa to je neopisivo, neka divna energija, radost, ma divota. Eto nas opet, možda već sledeće godine, možda s neke druge strane i uz još nekog, koga ćemo ubediti našim slikama i utiscima.
Draga Majo, hvala što ste podelili svoje iskustvo. Po tome što ste imali ozbiljniju obuću i dosta vode se vidi da se niste olako upustili u avanturu, i naravno da je sve izvodljivo uz dobru pripremu i opremu. Posebno mi je drago što vaša ćerka uživa u planinarenju ❤ Želim vam još puno lepih uspona i iskustava!
Moram da dodam komentar ,s obzirom da sam ovaj tekst procitala i pre uspona. Bez obzira na relativnu psiholosku pripremu,posto mi je ovo bio prvi uspon ikad ,i dalje nisam bila spremna na ono sto nas je docekalo.iako u sred leta,vreme je bilo lose,kisa i magla, i moram da kazem,da je silazak za mene bio prava agonija.strmo,blatnjavo,klizavo,dva puta sam pala,i nakon toga me jeste uhvatio ocaj jer sam znala da me ceka jos dva sata jako loseg terena. Mislim da vecina ljudi zamislja “setnju “ do vrha. U pitanju je ozbiljan napor,i to kako ste rekli ne samo fizicki nego i mentalni. Da li treba da bude prvi uspon? Mozda,ako je lepo vreme i akone potcenite planinu 🙂 mislil da nikad nisam videla takvu vrstu blata,poput gline je,i uz kisu koja je uporno padala,onom ko je prosao uspon na rtanj ,ne moram da pricam kako je to izgledalo.napominjem da smo izabrale najlaksu juznu stranu…i ako je ta staza najlaksa,ne zelim da zamisljam najtezu :))) pozdrav
Hvala na komentaru Milice, e pa baš to je bila poenta teksta. Mislim da se iz teksta i čita da nije neizvodljivo, naravno, ali treba se obavestiti i pripremiti. Dobro je da ste imali takvo iskustvo zapravo, znaćete već na početku planinarske “karijere” šta vas može snaći i šta vam zapravo treba od opreme 🙂 Silazak je uvek teži, to je onaj deo o kolenima i zglobovima koji sam pominjala, a koji čovek otkrije o svom telu tek kad silazi s planine jer nema gde u gradu to da sazna 🙂 Nadam se da vas loše vreme nije obeshrabrilo! Srećno sa sledećim planinarenjem
Veliki pozdrav za autorku teksta! Moj decko i ja smo nocas bili na Vidovdanskom nocnom usponu na Rtanj. Prvi put u zivotu. I on i ja ne izlazimo iz aura, on ima 126kg, realno kondicija mu je ravna 0, ja 65kg, kondicija mi je 2. Ja sam krenula u starkama. Do vrha smo stigli za 3h40 min. Osim poslednjeg dela, od oznake da se do vrha stize za 50 min, koji nas je umorio zbog veceg nagiba terena, nikakav problem nismo imali. Ono na sta bih da skrenem paznju, jeste spust. On je mnogo kriticniji od penjanja, tek danju vidite koliko ta juzna strana ima kamencuga koje nocu niste primetili, kolena mogu poprilicno da budu opterecena. Stap je obavezan za ovakvu stvar. Kod kineza smo kupili po jedan za 650 dinara. Na vrhu vetar brise pre nego da se pojavi sunce, te zaista savetujem kape, cebad i toplu jaknu koju cete tek gire obuci. Obavezne bar 3 majice za presvlacenje usput. Hranu pipnuli nismo, vodu smo popili po 2l svako. Vecina u grupi je krenula prvi put i ne bavi se planinarenjem, sto smo zakljucili po opremi koju (ni)su imali. Lampe su obavezne za nocni uspin koji, smatram, da je daleko prijatniji od dnevnog jer nema sunca. Obratite paznju na silazak, gorska sluzba spasavanja je dvoje ljudi zbrinula jer su trcali po kotrljajucem, sitnom kamenju. U selu Rtanj imate kupiti rostilj i pice kod lokalnih pridavaca, magnete, domace proizvode i Rtanjski caj. Caj spakovan u kesi je 300 dinara, magnet 150. Bitno je da uspostavite svoj licni tempo hodanja i magija Rtnja vas stvarno vuce na gore, mi umor do samih 15 minuta pred kraj nismo osetili. To govorim za nocni uspon. Nama je bila izrazita guzva, cekalo se i po 10 minuta za sliku kod Krsta, kazu da je uvek tako na Vidovdanskom usponu, ali vredi, jer osecaj jeste fenomenalan. Inace, isim sto sam osetila svaki kamen u starkama samo pri silasku, nemam nikakvu upalu misica. Ponavljam, danima ne oesacim duze od 3m, kamoli da sam u kondiciji. Dok se penjete, opija vas fantasticni miris poljskog cveca, dok silazite mozete ga i brati sto i cini sastav Rtanjskog caja. Inace, postoje i “precice” do vrha kracim stazama, koje su dosta strmije i imaju dosta kontrljajuceg, sitnog kamenja, te njih ne preporucujem. U svakom slucaju, nista strasno, svakako cete stici ako ste dosli. Samo dajte sebi vremena jer se ne takmicite ni sa kim. Srdacan pozdrav svima od Maje.
Veliki pozdrav, hvala za komentar. Mislim da ste prosto imali sreće, ja svakako ne bih savetovala ljudima da se tako upuštaju u tu avanturu.
I Maraton može da se istrči u starkama, zar ne? Ali to niko ne radi 🙂 Zasigurno postoji razlog zašto se to ne radi. Kao što postoji razlog zašto se ne planinari u starkama, bez pripreme i iskustva. Da je samo pala neka kišica a kamoli da je bilo nevreme, odmah bi sve što sam napisala bilo jasnije. Pa čak i da ste išli danju po suncu. Svakako, drago mi je da ste poneli lepe uspomene sa planinarenja, i nadam se da ćete obići još planina u Srbiji, vremenom ćete i sami poželeti da pristupite opremi i pripremi ozbiljnije.