Predivna priroda! Kanjon Nere je idealna destinacija za jednodnevni ili dvodnevni izlet u Rumuniji, veoma blizu granice sa Srbijom
U kanjon reke Nere sam se zaputila sa planinarima Planinarskog društva Pobeda, ali da biste otišli u ovaj zaista prelepi nacinalni park ne morate biti planinar – jednostavno je pronaći ga i obići i u sopstvenoj režiji.
Šetnja po celom parku zahteva dva dana jer je ogroman, ali veoma ćete uživati i ako za posetu odvojite jedan dan. Teren je pristupačan i nema opasnih delova, tako da je super mesto za izlet i za porodice sa decom (osnovnoškolskog uzrasta, jer mlađa deca ipak ne bi mogla toliko da pešače), ali i za starije ljude, jer uspona gotovo da i nema, barem u ovom delu koji sam ja obišla – a to je od ulaza u Park kroz tunele u stenama, preko mesta Sasca Montana do vodopada Cascada Susara.
Reka Nera, dugačka 124 km, ističe iz planine Semenik u rumunskom Banatu. Teče prema Srbiji, a u naselju Kusić u Beloj Crkvi postaje svojim tokom granica između Srbije i Rumunije, da bi se nakon 14km ulila u Dunav kod Banatske Palanke.
Kako biste stigli u Nacionalni park i kanjon reke Nere iz Beograda, najbolje bi bilo da krenete oko 6-7h ujutru, jer morate preći granični prelaz Kaluđerovo, koji je nikad manji a nikad sporiji, naravno iz nepoznatih razloga, jer čekali smo sat i po vremena iako je ispred našeg autobusa bilo samo dva – tri automobila. Tih sat i po se, inače, smatralo dobrim prolaznim vrmenom (?!) za veliki autobus na sprat sa puno ljudi odnosno pasoša koje treba proveravati, tako da se naoružajte strpljenjem, ali verujem da se kolima ipak prelazi malo brže.
Ali ne dozvolite da vas to oneraspoloži – nacionalni park je zaista vredan i tog malo dužeg čekanja. Ulaz je oko 1,5 eur, a staze su jasno obeležene markacijom i strelicama tako da ćete se lako snaći. Ono što je veliki minus jeste da nema ni jedne jedine info table na engleskom, ili bilo kom jeziku osim rumunskog (iako info tabli ima puno), ali zato ćete uživati u prirodi i razveseliće vas nekoliko slatkih ručno pravljenih znakova na engleskom na koje ćete nabasati tokom šetnje u šumi.
Ono što se meni jako dopalo oko ovog nacionalnog parka je što su staze za šetnju zaista raznolike, i svašta ima da se vidi – od tunela u stenama, preko kanjona reke, preko šume i vodopada (Đavolje jezero koje svi hvale nisam obišla, to ostavljam za sledeći put), do visećeg mosta i jednog izrazito autentičnog mestašca na sred nacionalnog parka, koje se zove Sasca Montana. Sve je to učinilo da sam prešla tog dana 18 km a da nisam praktično ni osetila umor.
Nakon uskih putića koji vode pored stena i kroz tunele u stenama, dolazi se do visećeg mosta preko koga se ulazi u mesto Sasca Montana, koje je ostavilo dosta jak utisak na mene, zbog svoje jedisntvene estetike.
Okruženo brdima i prelepom prirodom, ovo mestašce je mešavina tradicionalne narodne rumunske arhitekture i socijalističkog realizma, sa igralištem sa raketom – veoma tipičnom građevinom u dečijim parkovima nekadašnjih komunistaičkih zemalja (ja inače jako volim te socrealističke dečije parkove, sa raketama, penjalicama i svim onim spravama/građevinama koje se sada, izgleda, izbegavaju pri gradnji igrališta jer postoji veliki rizik da deca padnu s njih, a na kojima sam provela celo svoje detinjstvo i zaradila nebrojeno mnogo ožiljaka, i ni malo se ne kajem i opet bih sve isto – isto bih se pentrala s rizikom da padnem, žmureći, „bez ruku“ itd. 🙂 Moram da iskoristim ovu priliku i preporučim vam i jednu divnu foto-reportažu na temu raketa u dečijim parkovima u Rusiji iz doba SSSR-a).
Jedan deo Sasca Montane je vrlo živopisan, u njemu se čak nalazi i nekoliko višespratnica iz kojih su nam stanovnici mahali kad smo prolazili, a kako idete dalje ka vodopadu Cascada Susara, fasade sumornih boja na trenutke deluju i kao neka čudna scenografija za vestern film. Osim toga, izrazito su mi bile zanimljive dve skulpture Isusa napravljene od kartona, sa cvetnim aranžmanima i ogradicama…nisam tako nešto nikada ranije videla.
Put kroz šumu do vodopada Cascada Susara je zasita lep, kao i sam vodopad. Verujem da je još lepši u proleće kad ima više nabujale vode, i ono što je sigurno jeste da ću u ovaj nacionalni park doći ponovo na proleće, da vidim sve ono što nisam stigla ovog puta, a raduje me i to što će tada priroda biti u potpuno drugačijem, prolećnom ruhu i bojama, iako su i ove jesenje neverovatne na svoj način.
Ukoliko volite kanjone, pogledajte i priču o Kanjonu Crne reke na Maljenu kod Divčibara, koji je takođe jako zanimljiv a možete ga posetiti u sopstvenoj režiji.