Priča o hajducima, medu, i netaknutoj prirodi
“Bez nevolje ne idi u Homolje” – tako se govorilo nekada davno, kada su nepristupačni predeli Homolja služili kao zbeg i sigurno utočište. Nekada je ovaj deo istočne Srbije bio poznat po hajducima, među kojima je najpoznatiji bio Ivan Bebejić, a priča se da i danas mnogi tragaju za hajdučkim blagom po Homolju.
Mi nismo tragali za blagom, ali smo ga pronašli u obliku predivne prirode, šetajući po Homolju sa planinarima iz “Pobede” od vrela Mlave do Krepoljina.
Prirodu neću opisivati, slike je donekle mogu dočarati, ali dovoljno je da kažem da se Homolje prostire na oko 760 kvadratnih kilometara, i da je to jedna celina okružena planinama sa svih strana. Upravo takav geografski položaj stvorio je idealne uslove za proizvodnju čuvenog homoljskog meda jer praktično ne postoji mogućnost mešanja pčela sa drugim sredinama. Homoljske livade i pašnjaci obiluju lekovitim i medonosnim biljem, a homoljski med je nacionalni brend Srbije jer spada među 50ak proizvoda sa zaštićenim geografskim poreklom u našoj zemlji (pored malina iz Arilja, pirotskog ćilima, rtanjskog čaja itd.). Bio je to prvi proizvod u Srbiji koji je dobio i međunarodnu zaštitu geografskog porekla, a zovu ga još i “tečno zlato”.
Počevši od ove šetnje po Homolju, rešila sam da krenem da brojim Crne reke u Srbiji, jer sam ovom prilikom posetila već drugu Crnu reku u poslednja dva i po meseca. O prethodnoj Crnoj reci na Maljenu kod Divčibara sam ranije pisala ovde.
U Krepoljinu sam od domaćina kod kojih smo imali organizovani ručak kupila teglu “koprive u medu”, vrlo zanimljivu stvar koju nikada ranije nisam probala. To je zapravo seme koprive pomešano sa homoljskim medom, a prodavci tvrde da je jako dobro za imunitet – jedna kašičica svakog jutra…ali ja nekada uzmem i dve-tri kašičice jer je baš ukusno 🙂
