Kako sam propustila cvetanje Tise, a onda spontanim lutanjem oko Novog Bečeja saznala za nekoliko sjajnih parkova prirode i za najfascinantniji spomenik koji sam ikada videla – Crnu ćupriju.
Već godinama želim da vidim „cvetanje Tise“, jedinstveni prirodni fenomenkoji se događa sredinom juna, kada se nad površinom reke Tise roje insekti poznati pod nazivom „Tiski cvet“.
Nakon 3 godine provedene u obliku larve u mulju na dnu reke, insekti u ogromnom broju izlaze na površinu da bi se parili, a nakon toga umiru i padaju na površinu vode koju tada u potpunosti prekriju.
CVETANJE TISE NE MOŽETE VIDETI TEK TAKO, ALI VAM TO NIKO NIKAD NE KAŽE
Gradovi na Tisi – Senta, Novi Bečej i Kanjiža, uvrstili su ovaj nesvakidašnji događaj u svoju turističku ponudu, tako što organizuju festivale cvetanja Tise, uglavnom vikendima sredinom juna, a tokom festivala se, uz muziku i romantičnu atmosferu, slavi ovaj divni prirodni fenomen.
Ipak, s obzirom na to da je reč upravo o prirodnom fenomenu, niko nikada ne zna kog će dana tačno Tisa „procvetati“, pa se tako može desiti da posetioci na festivalima cvetanja Tise taj fenomen uopšte ni ne vide, jer insekt jednostavno odabere neki drugi dan za izlazak na površinu reke.
Sve ovo je zapravo i vrlo logično, ali u konfuziji informacija na internetu koje navode na pogrešne zaključke, do tog saznanja ćete doći samo uz ozbiljnu pretragu. Iz tone tekstova na internetu koje sam pogledala, potpuno je nejasno da li je i kada tačno moguće videti cvetanje, stiče se utisak da traje danima i da je samo potrebno doći u tom periodu na Tisu…ali uopšte nije tako!
Jedina konkretna informacija na koju sam naišla je da ljubavni ples insekata traje ukupno 10ak dana, ali je jedan dan najintenzivniji. Pročitavši u novinama da se taj najintenzivniji dan dogodio, na moju žalost, usred radne nedelje kada nikako nisam mogla da odem na Tisu i posmatram ga, rešila sam da se ipak dva dana kasnije zaputim u Novi Bečej ne bih li videla barem delić ovog neverovatnog fenomena.
Međutim, moram sa žalošću da konstatujem da, iako zagledana u Tisu, i to kasno popodne, u vreme kada bi ples tiskog cveta trebalo da se odigrava, nisam videla bukvalno nijednog jedinog insekta. Provela sam na reci više sati, šetala tamo – vamo, posmatrala, ali uzalud.
Dakle, ukoliko želite videti ovaj prirodni fenomen, neophodno je da odete u neki grad ili mesto na Tisi sredinom juna na više dana i prosto strpljivo čekate da cvetanje počne…
Kad malo bolje razmislim, to jeste najlepši način da se ovaj prirodni fenomen doživi, jer bi tako sadržao i momenat iznenađenja i iščekivanja. Nešto tako fascinantno, što se u Evropi događa samo na Tisi, a u celom svetu na samo nekoliko mesta, i traje samo jedan dan, zapravo i zaslužuje da ga željno iščekujemo danima, da mu se potajno nadamo, i da ga ne shvatamo zdravo za gotovo.
NE ŽALITE ZA CVETANJEM TISE, BAČKA I BANAT NUDE MNOGO TOGA!
Iako će moje posmatranje cvetanja Tise morati da sačeka neku sledeću godinu, to ne znači da je putovanje u Novi Bečej i obilaženje okolnih mesta bilo uzaludno. Šta više, pokušaj posmatranja cvetanja otvorio je vrata obilasku Bačke i Banata (mnogo volim da rimujem!) i bio je to jedan veoma sadržajan vikend, sa obilascima vrednim preporuke.
Ako želite da provedete jedan dan ili ceo vikend tako što ćete spojiti uživanje u prirodi i obilaske spomenika, ovaj kraj Srbije je idealan, jer tu su: Park prirode Jegrička, Park prirode Stara Tisa sa Bisernim ostrvom, Novi Bečej, rezervat prirode Slano Kopovo i spomen kompleks Crna ćuprija.
PARK PRIRODE JEGRIČKA
Od Beograda ka Novom Bečeju išli smo preko Žablja, prema Parku prirode Jegrička. Malo pre samog ulaska u Park prirode, sa desne strane na obali reke, nalazi se meni jako zanimljiva iako neuređena peščana plaža.
Nedaleko odatle je ulaz u Park prirode Jegrička, mesto idealno za izlet u prirodi jer na obali postoje i klupe sa stolovima i suncobranima.
Interesantno je to što je Jegrička reka bez izvora – u pitanju je sistem povezanih bara kroz koje voda teče do ušća u Tisu. Poznata je po mnoštvu zaštićenih vrsta vodenih i močvarnih biljaka, a njen „zaštitni znak“ je beli lokvanj i čak 198 vrsta ptica!
Možete uživati u pogledu sa obale, a u medijima sam saznala i da je oko mesec dana nakon našeg boravka tamo, postala moguća i plovidba brodićem po Jegrički, što jedva čekam da uradim sledeći put kad dođem. Više informacija o vožnji katamaranom po Jegrički možete naći ovde.
PARK PRIRODE STARA TISA I BISERNO O STRVO
Nakon uživanja na obali Jegričke zaputili smo se prema Čurugu, u čijoj je blizini i Park prirode Stara Tisa kod Bisernog ostrva.
Moram da naglasim da poseticu koji dolazi prvi put nije baš najjasnije kako može da obiđe park prirode Stara Tisa, jer uz put nema tabli sa prikazom lokacije, a na prvi pogled nije najjasnije ni šta je tačno Biserno ostrvo, s obzirom na to da ostrvo zamišljamo kao kopno okruženo vodom, a takvo nešto nismo tamo zatekli.
U Čurugu smo tako, lutajući, slučajno otkrili jedno sjajno mesto – Riblju čardu Tiha Tisa koja ima prelepu baštu na samoj reci, i fenomenalno je mesto za uživanje i dobru klopu.
Tu smo pojeli odličnog smuđa i popili kaficu, a od domaćina smo saznali da Biserno ostrvo zapravo i nije ostrvo u klasičnom smislu reči, već je to prostor koji se nalazi uz desnu obalu reke Tise između naselja Bačko Gradište i Čurug, i na njega se dolazi prolaskom kroz Park prirode Stara Tisa i prelaskom preko malog mosta.
A šta je uopšte Stara Tisa? To je zapravo stari meandar reke Tise, dugačak oko 24 km, koji je odsečen od matice reke Tise sredinom 19. veka. Zovu ga još i „mrtva Tisa“, kako bi ga razlikovali od „žive Tise“ koja se nalazi u neposrednoj blizini.
Stara Tisa je rečno jezero idealno za turističku posetu, kupanje, sunčanje, a duž obale su nanizane sojenice i splavovi vikendice.
Naziv Biserno ostrvo zvučao je predobro da bismo ga propustili, iako nismo imali ideju šta nas tamo čeka, ali pošto je na putu za Novi Bečej rešili smo da ga posetimo. Kažu da je naziv dobilo po čuvenim lubenicama (ili dinjama, kako neki tvrde) koje su se tu uzgajale i izvozile u velike evropske gradove, a bile su poznate kao “tiski biseri”.
Na Biserno ostrvo se ulazi iz Bačkog Gradišta, prelaskom preko malog mosta koji je u neverovatno lošem stanju, prepun povelikih rupa, toliko da vam uopšte nije svejedno kada pomislite da treba da ga pređete kolima.
Put automobilom kroz Biserno ostrvo je loš a uz to i neobeležen, pa nismo imali pojma kuda treba da idemo, ali i pored toga bilo je (bar neko vreme) jako zabavno truckati se kolima po uskim putićima između njiva i vinograda, ne znajući da li uopšte idemo u dobrom pravcu, tj. prema Novom Bečeju.
Na Bisernom ostrvu gaji se autohtona sorta vinove loze, muskat krokan, koja uspeva isključivo tu i od koje se pravi vrhunsko belo vino Muskat Krokan. Ovu vrstu je sredinom 19. veka na Biserno ostrvo doneo baron Gedeon Rohonjci. On je na ostrvu izgradio i dvorac, po slikama na internetu bi se reklo izuzetno lep objekat ali u lošem stanju, koji nije otvoren za posetoce.
Ne treba ni da napominjem da na kraju ideju nemam gde je dvorac na ostrvu, nismo ga videli, pošto nema nijednog jedinog znaka niti žive duše koju bismo pitali, a truckanje po neravnom zemljanom putu se već bilo odužilo.
Dakle, ako ne nađete neku varijantu za obilazak Bisernog ostrva sa vodičem ili sa nekim ko poznaje to mesto, ili ako ste od onih kojima je žao kola i koji se stresiraju i na ležećem, možete ga slobodno zaobići, mada bih ja npr. volela da odem ponovo i nađem stari dvorac.
NOVI BEČEJ
Nakon izlaska sa Bisernog ostrva nastavili smo put za Novi Bečej, u koji smo stigli kasno popodne. Novi Bečej je veoma slatka varošica sa lepim kejom za uživanje na Tisi, gde možete da šetate ili da sedite u nekom od kafića i restorana.
Nemojte se iznenaditi ako vam konobari, kada tražite čašu vode, donesu kiselu vodu, jer ovaj grad, ali i Zrenjanin i mnogi u okolini već godinama imaju problem sa vodom za piće. Voda iz česme u Novom Bečeju ne pije se ni u ludilu, a malo je gadna čak i za tuširanje što zbog boje što zbog neprijatnog mirisa. Iskreno se nadam da će se to pitanje rešiti uskoro, jer mogu da zamislim agoniju ljudi koji u 21. veku nemaju pristup čistoj pijaćoj vodi.
U Novom Bečeju ima puno izrazito lepih zdanja, i baš je uživanje šetati po gradiću (zanemarićemo određeni broj besmislenih reklama na mnogim građevinama koje se, malo je reći, ne uklapaju u fasadu)
Ono što mi se posebno dopalo u Novom Bečeju i okolini je činjenica da se na adekvatan način neguje sećanje na antifašističku borbu. U celom ovom kraju, i na putu do Novog Bečeja a i u samom gradu, postoji veliki broj spomenika borcima NOR kao i žrtvama racije, i vidi se da se o tim spomenicima vodi računa. Posebno mi je ostao urezan u sećanju natpis na spomeniku u centru Novog Bečeja: „Pali smo da bi živeli u vama slobodnim 1945“.
Obilasci muzeja Žeravica i Kotarka, kao i dvorca Sokolac u Novom Bečeju ostali su za neku narednu posetu, jer smo rešili da ovaj naš vikend fokusiramo na prirodne lepote.
REZERVAT PRIRODE SLANO KOPOVO
Sledećeg dana smo krenuli u posetu rezervatu prirode Slano Kopovo koji se nalazi nadomak Novog Bečeja. Na email koji sam poslala, a koji se nalazi na zvaničnoj stranici rezervata niko mi nije odgovorio evo već ravno godinu dana, ali savetujem da pokušate da pozovete telefonom, možda budete imali više sreće sa zakazivanjem posete sa vodičem.
Mi smo se na ovo jedinsteno mesto i osobeno stanište ptica zaputili sami, i žao mi je što nismo imali društvo vodiča kako bismo mogli još i da posmatramo ptice, ali neverovatan je bio i sam prizor kada smo došli na jednu od poslednjih očuvanih bara na slatinama Vojvodine. Okruženje izgleda bukvalno kao da ste na drugoj planeti!
Jezero Veliko Kopovo, koje se nalazi na sredini rezervata, nije bilo moguće videti sa puta kojim idu automobili, posebno zbog toga što se u letnjim mesecima voda isuši i povuče, pa smo parkirali na ulazu (ili već nečemu što je ličilo na ulaz) i peške se zaputili preko poljana, pokušavajući na Google mapi da pratimo pravac u kome se jezero nalazi, što, moram priznati, nije baš lako kada ste na otvorenom prostoru okruženi nepreglednim poljanama sa svih strana.
Dok smo hodali preko trave, na nas su se lepile sitne mušice, a kad kažem lepile – mislim bukvalno na desetine njih u svakom momentu, toliko da smo morali sve vreme da ih otresamo sa odeće.
Pretpostavljam da mušica ima izuzetno puno jer na livadama ima puno balege, pošto ljudi tu dovode krave na ispašu. Videli smo i jedno veliko stado, koje smo poželeli da fotkamo, ali su nas psi čuvari pojurili čim smo se malo više približili. Nije mi bilo baš svejedno na sred livade dok psi laju na nas, ali čobanin koga smo tek kasnije primetili u travi ih je smirio, taman kada sam mislila da nam nema spasa.
Nakon 20-ominutnog hodanja preko trave, stigli smo do mesta gde počinje jezero, koje je u tom trenutku bilo povučeno, pa je ostala suva ispucala zemlja sa belom skramom, i to izgleda zaista zadivljujuće!
Nakon što smo se nauživali u divnom pogledu i napravili bezbroj fotografija na ovom inspirativnom mestu, zaputili smo se ka srednjovekovnoj crkvi Arača, koja se nalazi blizu, ali nažalost počelo je jako nevreme, pa će ta poseta ostati za sledeći put. Svakako, obavezno obiđite i tu lokaciju ukoliko odete do Slanog Kopova.
SPOMEN KOMPLEKS CRNA ĆUPRIJA
Mi smo se potom zaputili ka Beogradu, i usput nastavili da obilazimo spomenike vezane za antifašističku tradiciju. Tako smo obišli spomen kompleks Crna ćuprija, koji se nalazi 10 km od Žablja, na putu od Novog Sada prema Zrenjaninu.
Delo vajara Jovana Soldatovića, visoko 9 metara, jedan je od najfascinantnijih spomenika koje sam ikada u životu videla…ako ne i najfascinantniji. Kao i Soldatovićev poznatiji rad “Porodica” na novosadskom keju, i ovaj veličanstveni spomenik posvećen je žrtvama racije. Podignut je u znak sećanja na Narodnooslobodilačku borbu naroda Šajkaške.
Kada dođete do ovog spomenika osetite se toliko malim i slabim, i obuzme vas sva težina užasa koju su ti ljudi preživeli, pre nego što su usled fašističkog terora tragično završili u Dunavu.
Prema retkim informacijama koje na internetu postoje o spomen kompleksu Crna Ćuprija (što je poseban paradoks – da se ovakvo umetničko delo, koje ostavlja toliko snažan utisak gotovo nigde ne promoviše kao mesto koje treba obići) trebalo bi da se negde u blizini nalazi i spomenik u obliku cveta lokvanja, sa spiskom žrtava fašizma iz Žablja, delo vajara Vladislava Rajčetića.
Zapravo, trebalo bi da su tu ostaci tog spomenika, jer je cvet ukraden 2009. i najverovatnije je završio pretopljen na nekom otpadu. Na celom internetu postoji samo jedna jedina slika ostatka tog spomenika, pa ukoliko ga budete tražili, trebalo bi da izgleda ovako, a nekada je izgledao ovako.
Ipak, ostatke spomenika cveta lokvanja nismo uspeli da pronađemo, a jedva smo pronašli i Soldatovićev spomenik koji je, evidentno, pravljen da bude veoma uočljiv, ali tragična je činjenica da se, umesto na praznom prostoru, na kome bi posetilac mogao da se zagleda u njega i zamisli nad njegovom simbolikom, ovo neverovatno delo danas nalazi u dvorištu nekakvog golf kluba, okruženo parkiranim automobilima, pa ćete ga, umesto tablom koja najavljuje spomenik, pronaći uz pomoć info table za golf klub (čiji se zaposleni potrudio da ne bude ni malo ljubazan kad nas je video, ali kako sam mu kratko rekla da je spomenik javno dobro a potom u potpunosti izignorisala njegovo postojanje i gunđanje, sam se udaljio i ostavio nas na miru.)
Ne postoji, dakle, nikakva tabla koja bi najavila spomen kompleks i bliže informaisala posetioce o ovim delima, niti postoje ikakvi putokazi, ali budite uporni, gledajte iz kola pored puta dok ne vidite glave figura kako vire iza neke ograde, stvarno vredi portage, ovaj spomenik zaista ostavlja bez teksta.
U Beograd smo se vratili puni utisaka, i baš sam još dugo razmišljala o tome kako bi cela ova bačko – banatska tura, koja je i ovako bila sjajna, izgledala kad bi u Srbiji, za početak, postojali barem funkcionalni putokazi i info table.
Nadam se da će vam ovo moje pisanije barem malo olakšati snalaženje ukoliko odlučite da se zaputite u ovaj kraj Srbije.