Čiste planinske reke iz kojih voda može da se pije, vodopadi, jezera, kanjoni – Stara planina je još uvek neotkriveni i nekomercijalizovani raj u prirodi
Oduvek su me fascinirali vodopadi. Ta magična mesta na kojima kao da se sjedinilo sve najlepše što postoji u prirodi: kristalno čista voda, neobične stene oblikovane vodom koja nezaustavljivo teče niz njih, bujna vegetacija, nekako potpuno drugačija čak i od one u neposrednoj okolini. Vodopadi su uglavnom skriveni i najćešće je potreban manji ili veći trud da se do njih dođe, što im daje dodatnu mističnost. Svaki put kada na planinarenju naiđem na vodopad obuzme me neka slatka sreća i osećaj da gledam nešto što nije svakodnevni prizor…a onda se na mojoj planinarskoj agendi jednog vikenda slučajno našla Stara planina, gde sam za jedan dan videla nekoliko prelepih vodopada, i to praktično usput, bez posebnog truda, krećući se od jednog do drugog sela na planini.
To što su bili pristupačni nije im ni malo oduzelo čar i mističnost. Naprotiv. Baš to je doprinelo da shvatim koliko je čarobna Stara planina, i da se zapitam kako je moguće da se nikada do sada nisam na njoj obrela, iako sam dosta planina u Srbiji obišla sa planinarima.
…I to je bio samo početak upoznavanja sa ovim zaštićenim prirodnim rezervatom, čija netaknuta priroda krije mnoštvo jako lepih predela.
Stara planina čuvena je prevashodno po ogromnom broju planinskih reka sa brojnim slapovima i vodopadima, i smatra se da se čak trećina svih vodopada u Srbiji nalazi upravo na ovoj planini.
Među njima je i verovatno najpoznatiji vodopad Srbije, Tupavica, koji ovog puta nisam posetila jer je bio malo dalje od mesta gde smo bili smešteni, ali iskreno, mislim da ćete biti oduševljeni koji god deo Stare planine odlučite da obiđete, i definitivno će ostati nešto podjednako fascinantno na drugom kraju planine što ćete morati da ostavite za neki sledeći put.
Stara planina je ogromna – to je najveća planina istočne Srbije, masiv koji se proteže 550 kilometara od Zaječara sve do Crnog mora, manjim delom kroz Srbiju, a većim delom kroz celu Bugarsku. U Bugarskoj je zovu planina Balkan, i po njoj je Balkansko poluostrvo dobilo ime. Najviši vrh ove planine u Bugarskoj je Botev na nadmorskoj visini od 2376 m, a u Srbiji Midžor na 2169 mnv.
Mi smo ovog puta odabrali onaj najlaganiji za penjanje, Babin zub, koji se nalazi na 1758 mnv i koji ima veoma lepu stazu za šetnju.
Ovaj vrh, koji je dobio naziv po karakterističnoj steni u obliku starog zuba, verovatno je i najpoznatiji staroplaninski vrh, jer se tu nalazi istoimeno skijalište koje postaje sve popularnije zimi.
Moram priznati da sam se dosta mučila sa odabirom slika sa ove šetnje, jer prizori su slični, a opet sa svakim korakom za nijansu drugačiji, i posle svake krivine i uzvišenja otvara se novi pogled sa novim nepreglednim predelima.
Osim toga, šetali smo neposredno pred nevreme (koje se, doduše, na kraju nije ni desilo, ili barem ne u tom delu planine u kojem smo mi bili) a to su, po meni, najlepši trenuci za fotografisanje na planini jer su svetlo i kontrasti najzanimljiviji, pa sam napravila mali milion slika.
Slična prilika za lepe pred-nevremenske fotke mi se desila i na Beljanici, s tim što je tada odmah nakon fotkanja nastala neviđena provala oblaka i potop, a taj post možete videti ovde.
Drugi dan obilaska Stare planine bio je rezervisan za vodopade, reke, jezero i naravno – kupanje u tim divnim, čistim planinskim vodama!
Krenuli smo od mesta Crni vrh u blizini sela Kalna, iz Planinskog doma Šum u kome smo bili smešteni, a koji od srca preporučujem jer je zaista lepo, toplo i nepretenciozno mesto sa opuštenom atmosferom.
Prvi na listi za obilazak je bio vodopad Bigar, nedaleko od našeg smeštaja. Teško mi je bilo da poverujem da se ovakav prelepi veliki vodopad, visok 35 metara, nalazi doslovno uz put i da je toliko pristupačan.
Bigreni vodopad je poznato izletište, ali mnogi posetioci ne znaju da se samo par stotina metara dalje, na brdu odmah iznad vodopada krije još ceo jedan divni svet kaskadnih krečnjačkih jezeraca neverovatne plavo – zelene boje.
Bigar je inače naziv za šupljikavu sedimentnu stenu koja nastaje u hladnim slatkim vodama. Ovi bazeni iznad vodopada nastali su tako što se bigar vremenom taložio preko palog granja i lišća, i tako stvarao brane. Iznad brane nastaje jezero odnosno bazenčić, iz koga voda zatim dalje ističe, i opet kod sledeće prepreke se taloži bigar, nastaje nova brana i novo jezero.
Popnite se stazicom pored vodopada i videćete ovu neverovatnu lepotu, a tu je nekada bilo i 12 vodenica koje su mlele žito.
Dalje smo se zaputili ka selu Topli Do, neverovatnom mestu, koje izgleda kao da ste se zadesili u vremeplovu, a na putu do njega smo videli još jedan vodopad, Bukov Do, koji je, kao i prethodni, veoma pristupačan i nalazi se tik uz put.
Okolina Toplog Dola inače poznata je po brojnim vodopadima, koji su doduše malo nepristupačniji, a među njima su Pilj, Čungulj i Kurtulski skok.
Do Toplog Dola se dolazi iz pravca sela Temska i prolazi se kroz kanjon reke Temštice, koji zbog svog specifičnog izgleda i crvene boje stena zovu “Mali Kolorado”.
I kuće su u Toplom Dolu takođe crvenkaste boje, građene od slame, blata i kamena, a ceo prizor delovao mi je gotovo nestvarno, jer zaista nemam često priliku da se nađem na mestu koje izgleda kao da je vreme stalo pre 100 godina.
Nekada se u ovom selu proizvodio čuveni pirotski kačkavalj, ali danas to nažalost nije više slučaj, jer veći deo kuća u Toplom Dolu je napušten.
Ipak, kada smo došli do Toplodolske reke na kupanje, imali smo utisak da vedri duh nije napustio ovo seoce. Deca su radosno skakala i kupala se uz smeh i graju, a i mi smo se brčnuli u, moram priznati dosta hladnoj reci, koju crveni kamen i slapovi čine stvarno jedinstvenom.
Nakon Toplog Dola otišli smo na kupanje na Zavojsko jezero, jedno od najčistijih veštačkih jezera u Srbiji. Iako je danas raj za kupače i pecaroše, priča o njegovom nastanku nije baš najlepša koju ćete čuti.
Pre 55 godina, u srednjem delu toka planinske reke Visočice nastalo je klizište, odronilo se brdo u ataru tadašnjeg sela Zavoj i blokiralo reku koja je potopila stotine kuća iz kojih je evakuisano 1700 ljudi. Tako je stvorena prirodna brana, a nakon toga je podignuta hidroelektrana.
Mi smo na Zavojskom jezeru naleteli na čika Miću, pecaroša koji celo leto kampuje pored jezera, i on nam se ponudio da nas malo provoza čamcem. (Veliki pozdrav i još jednom hvala čika Mići!)
Jezero vijuga i zavija – kako mu i ime kaže, dugačko je oko 17 km, duboko 60m, a kažu ispred same akumulacije čak 90 metara! Doduše, rekla bih da je ta dubina relativna stvar i da zavisi od perioda godine, pošto je vodostaj bio toliko nizak da su splavovi ostali nasukani, a čujem ovih dana da su, usled još nižeg vodostaja, iz jezera krenule da izviru ruševine potopljenog sela. Nesvakidašnju priču o tome pogledajte ovde.
Šetajući Starom planinom na puno mesta videli smo velike kamene krstove za koje sam prvo pomislila da su stećci – srednjovekovna kamena nadgrobna obeležja sa uklesanim ukrasima i natpisima.
Ipak, istražujući malo po internetu, došla sam do informacije da to ipak nisu stećci, nego takozvani obročni krstovi, koji se nazivaju još i zapisi obroci.
Tradicija „obročišta“ potiče još iz paganskog perioda, kada su se na tim posebnim mestima prinosile žrtve božanstvu, a obred je nastavljen i kasnije kako bi se tražila zaštita od hrišćanskih svetaca. Obročni krstovi su podizani najviše tokom 18. i 19. veka, i na njima je osim godine ispisano ime sveca i porodice koja podiže krst, zahvaljujući se time svecu koji je štiti. Najčešće se postavljaju pored crkve ili drveta „zapisa“ koje takođe predstavlja neku vrstu svetinje.
Pre polaska za Beograd, obišli smo i selo sa najboljim nazivom ikada – Gravaljosa! Naši drugari koji su nas ugostili na Staroj planini zovu ga iz zezanja „špansko selo“, a nama se toliko dopao naziv Gravaljosa, i sve vreme nam je na umu bio pisac Mario Vargas Ljosa, da smo na kraju morali da ga vidimo.
Nije onako autentično kao Topli Do, ali nismo ni očekivali da bude, pravo je planinsko selo sa „razbacanim“ kućama od kojih su mnoge takođe stare i pravljene od prirodnih materijala, ali ono po čemu ću ga, osim gotivnog imena, pamtiti je jak i prelep miris lekovitog bilja, posebno majčine dušice, a Stara planina je inače poznata po ogromnom broju lekovitih biljaka.
…A sada dolazimo do onog dela priče koji je možda trebalo da bude i na početku teksta, ali sam želela da prvo vidite koliko je divna netaknuta priroda ove planine. Stara planina je zakonom strogo zaštićeni rezervat prirode u kome žive mnoge ugrožene biljne i životinjske vrste, među njima i potočna pastrmka i potočni rak čija su staništa čiste staroplaninske reke.
Ipak, pre par godina počelo je bezumno uništavanje prirode na Staroj planini izgradnjom minihidroelektrana na njenim rekama. Uprkos tome što nisu dobile dozvolu Zavoda za zaštitu prirode, izgrađeno je već nekoliko tih štetočinskih objekata na Staroj planini, a u planu je izgradnja još nekoliko desetina istih.
Minihidroelektrane se prave tako što se reka doslovno strpa u cev, pa na mestu nekadašnjeg toka ostaje prazno razrovareno suvo rečno korito u kome ostaje samo ta cev, a životinjske i biljne vrste iz reke praktično bivaju istrebljene. Količina struje koja se na taj način proizvede je na nivou statističke greške, građani nemaju apsolutno nikakve koristi od te proizvodnje, a to iživljavanje nad prirodom ima nepopravljive posledice.
Na sve to već duže vreme ukazuje grupa građana Odbranimo reke Stare planine, meštani staroplaninskih sela protestuju već mesecima, a nedavno su u Pirotu na velikom protestu protiv izgradnje minihidroelektrana govorili i dekan Šumarskog fakulteta, profesori, ljudi iz struke i borci za očuvanje životne sredine.
Pogledajte ovde snimke kako izgleda unakažena reka pretvorena u cev, a u ovom prilogu saznajte i kako je u Srbiji na jednu staroplaninsku reku stavljena hipoteka (!) zbog izgradnje minihidroelektrane, iako hipoteka po zakonu ne može da se stavi na javno dobro. Ali eto, u Srbiji se to dogodi…