Kao i svakom stanovniku novobeogradskih blokova, i meni je Sava otkad znam za sebe sinonim za reku. Dunav sam prvi put “ozbiljnije shvatila” kao beogradsku reku tek kada sam krenula u srednju školu i sa prijateljima iz Zemuna počela da idem na Lido. Vremenom sam jako zavolela Dunav i razvila prema njemu, slobodno mogu reći – strahopoštovanje. Što ga više upoznajem, sve sam više opčinjena njim, a evo kako je sve počelo….
Izrazito nevoljno sam te 2011. otišla na taj službeni put: subota i nedelja na brodu, na nekakvoj konferenciji na kojoj su učestvovali i neki tadašnji političari i predstavnici ministarstava. Ljuta što neću imati ni dan odmora te nedelje, nisam ni pogledala lepo o čemu se radi, agenda je bila na 5 strana, dakle – u najavi propast dragocenog vikenda koji sam, naravno, već bila isplanirala da provedem u klabingu.
Ukrcala sam se na brod na ušću u Beogradu zajedno sa kolegama iz još nekih medija i plovili smo Dunavom do Drobeta-Turnu Severina u Rumuniji i nazad, usput prateći konferenciju na kojoj su se razmenjivala iskustva o razvoju podunavskih regiona.
Saznali smo na koji način su zemlje gornjeg toka Dunava, Nemačka, Austrija, Mađarska, iskoristile potencijal te neverovatne reke. Tamo postoji mogućnost da, recimo, vozite bicikl uz Dunav, pa se ukrcate sa sve biciklom na brod, malo plovite, pa se onda vratite vozom kući…To je samo jedan primer uživanja na Dunavu kog se sećam.
Ali ono čega se najviše sećam jeste da je to na kraju bio ubedljivo najlepši službeni put na kome sam bila!
Baš zato što kod nas dunavski turizam nije razvijen, ja iskreno nisam imala ideju koliko je Dunav spektakularna reka. Ma, spektakl je preslaba reč. Do danas su mi ti prizori reke i okolnih zelenih planina, gledani sa broda, ostali najlepši prizori Srbije koje sam ikada videla.
Osim toga, ekipa novinara i snimatelja bila je fenomenalna, i dan danas se družim sa nekima od njih, a sjajni fotograf Milovan Milenković koji je boravio na toj konferenciji, ustupio mi je za ovaj post nekoliko svojih fotki s tog puta, i jako sam mu zahvalna zbog toga.
Zašto ovoliki uvod? Zato što ja volim opširne uvode, kao i opširne razrade i zaključke. Ali i zato što smatram da je važno da znamo kakvo blago imamo u Srbiji a suštinski nam je gotovo nedostupno u privatnoj režiji.
Naime, tada sam dobila strahovitu želju da ponovim tu plovidbu Dunavom, ali to nije moguće uraditi evo ni godinama kasnije, jer turistički brod Beograd – Đerdap koji je, kako predanje kaže, nekada radio – više ne postoji, ili barem ne u okviru ponude Turističke organizacije Srbije za neku (meni) iole prihvatljivu svotu novca i bez nepotrebnog fenseraja, zvezdica, plaćanja provizije agencijama itd. Oni koji sa brodova uživaju u Dunavu u Srbiji su uglavnom strani turisti koji se ukrcaju, recimo, u Pasauu ili Beču pa plove do Đerdapa ili dalje do Crnog mora.
Ali ono što je takođe važno jeste da svako od nas u sopstvenoj organizaciji može kolima da se zaputi ka Đerdapu i iz jednog drugačijeg, ali takođe fenomenalnog ugla, vidi sve te lepote: nekoliko tvrđava – Ram, Golubac, Fetislam, zatim arheološka nalazišta Viminacijum i Lepenski Vir, predivni Dunav koji je bukvalno nemoguće rečima opisati… a može i da planinari ili vozi bicikl jer je taj put zapravo deo međunardne biciklističke rute Atlantik – Crno more, i nosi naziv Eurovelo 6. Postoji i opcija obilaska autobusom, a o tome više možete pročitati kod Maje na blogu Majusovi putopisi.
Elem, nakon tog službenog putovanja, Dunav sam tom rutom prošla još dva puta kolima, obilazeći brojne prirodne, istorijske i arheološke znamenitosti, ali i nedavno sa planinarima, i još uvek mi nije dosta te lepote – znam sigurno da ću se vratiti opet.
To je ruta koju uvek svima preporučujem, pa sam rešila da je konačno stavim i “na papir” iz nekoliko delova, od kojih se prvi odnosi na planinarenje (a preostale 2 će doći otom potom).
PLANINARENJE: MIROČ, MALI I VELIKI ŠTRBAC
Za 20 godina planinarenja, ovo mi je bila prva tura sa planinarskim društvom koje nije moja matična PD Pobeda, i osim po predivnim vidikovcima, po mom mišljenju možda najlepšim u Srbiji, ovu akciju ću pamtiti i po tome. Išli smo sa Radničkim, sa vodičem Ivanom Hrnjičekom i Vlastimirom Adamovićem koji nam se priključio u NP Đerdap.
Naime, i ukoliko dolazite sa planinarskim društvom i ako dolazite u svojoj režiji, svako planinarenje u Nacionalnom parku Đerdap morate najaviti unapred i obezbediti pratnju čuvara zaštićenog područja, o čemu možete više saznati ovde
Naša staza je krenula nedaleko od Donjeg Milanovca, iz sela Golubinje. Pešačili smo kroz šumu prema vidikovcu Mali Štrbac na 626 mnv, sa koga se ukazao spektakularni pogled na Dunav i Đerdapsku klisuru, najveću u Evropi.
Sa tog mesta se na rumunskoj strani vidi i najveća kamena skulptura u Evropi – lik poslednjeg dačanskog kralja Decebala uklesan u steni (vidi izbliza ovde)
Ova skulptura nije, kako biste možda pomislili, nastala u davnim vremenima. Isklesana je 2004. godine na inicijativu rumuskog kontroverznog biznismena Josifa Konstantina Dragana, koji je taj poduhvat platio više od million dolara. Zato ni ne čudi da je na skulpturu uklesan i prezabavni natpis na latinskom „Decebal rex – Dragan fecit“ („Kralj Decebal – napravio Dragan“).
Preko puta ove skulpture nalazi se Trajanova tabla, natpis uklesan u steni, koji pripada grupi antičkih spomenika na rimskom putu (ali tabla se ne vidi sa vidikovca na Miroču).
Planinarska staza pema najvišem vrhu Miroča nastavlja grebenom, tako da sve vreme dok hodate gledate u Dunav.
U ponekim delovima staza krivuda i zalazi u ovu potpuno čudesnu šumu.
Ne znam kakva je u drugim periodima godine, ali kada smo mi njom prolazili, šuma je izgledala nestvarno, sa gotovo drečavo zelenim krošnjama, koje su u kontrastu sa opalim braon lišćem na zemlji.
Kada se izađe iz šume na najviši vrh Miroča, Veliki Štrbac (768 mnv) pogled ponovo puca na prelepi Dunav, na tesnac đerdapskih Kazana.
Naime, na tom mestu u Đerdapskoj klisuri Dunav je najuži i najdublji na celom svom toku: kod Malog i Velikog Kazana sužava se na samo 140m i dostiže dubinu od 90m.
Ne znam za vas, ali mene prestravljuje i sama pomisao na tu dubinu i tu silu od reke. Svaki put kada u Đerdapskoj klisuri gledam Dunav, jedino o čemu mislim je koliko je neverovatna moć prirode. Doduše, sličan osećaj imam i kada gledam u Dunav u Zemunu ili u Smederevu – ta reka me jednostavno fascinira koliko je moćna i neukrotiva.
Na silasku s Miroča obišli smo i ovaj usputni vidikovac sa kojeg se pruža predivni pogled na Dunav pred kraj pešačke ture.
Dan smo završili u poznatom restoranu Kapetan Mišin breg koji se nalazi na fantastičnoj lokaciji, takođe na brdu sa pogledom na Dunav, i nudi odličnu domaću hranu.
Ovo planinarenje smo, iskreno, svi iz grupe zamislili dosta laganijim nego što se na kraju ispostavilo. Daleko od toga da je najteža staza na kojoj smo bili, ali svakako nije za podceniti.
Pešači se 18 km i savladava se oko 800 m uspona. Dakle, staza je dosta dugačka, pešačenje traje 6 -7 sati, i ima nekoliko ozbiljnijih uzbrdica, tako da je ipak potrebno malo više kondicije.
Naravno, kao što sam već ranije pisala u postovima o planianrenju, procena kondicije je individualna stvar, pa ukoliko se do sada niste bavili planinarenjem a planirate da počnete, predlažem prvo neke laganije staze, da biste stekli utisak kako ta aktivnost uopšte izgleda.
Ukoliko procenjujete da je ova staza preteška za vas, postoje i dosta laganije planinarske staze na Đerdapu, za koje takođe treba da kontaktirate Nacionalni park.
Najbolje je da sve to obavite unapred, ali ako se baš zadesite, recimo, u Donjem Milanovcu bez unapred smišljenog plana, što se mom društvu i meni desilo jednom, možete kontaktirati i lokalni turistički info cantar. Ljubazni radnici info centra su nas povezali sa vodičima iz Nacionalnog parka, koji su nas poveli na obližnji vidikovac Kovilovo.
Ta staza je veoma lagana, idealna i za početnike i za ljude sa malom decom, a pogled na Dunav je čaroban.
