„Uf, kakva je ova Stara planina! S poštovanjem, na Vi da joj se čovek obraća!“ reče neko iz naše planinarske grupe dok smo se peli na vrh Botev i uživali u predivnom pogledu. Konstatovali smo da smo svi očekivali malo pitomiju planinu i više livadarenja, ali Stara nas je lepo iznenadila svojim divljim kamenitim predelima pri vrhu, sa kojih se pruža impresivan pogled na šume koje prekrivaju padine na manjim visinama.
Stara planina mi je, kao i mnogima, bila veliko otkriće kada sam je prvi put posetila, i o tome sam već pisala ovde. Od tada sam je, sa srpske strane, posetila još dva puta, i obišla Rosomačke lonce, Piljski, Čunguljski i mnoge druge vodopade, između ostalih i vodopad Vurnje, odnosno Ivičin skok, najnepristupačniji vodopad Stare planine, koji turisti gotovo nikada ne obilaze jer se do njega jako teško stiže, penjanjem uz kanap i klizavo kamenje.
S obzirom na to da se Stara planina prostire dužinom od čak 550 kilometara, od Zaječara sve do Crnog mora, možemo samo da nagađamo kakve sve lepote krije i sa bugarske strane, na kojoj leži njen veći deo.
Uvek nepredvidiva i uvek drugačija, i ovoga puta u Bugarskoj Stara planina mi je pružila jednu potpuno novu verziju sebe, prilikom uspona na njen najviši vrh Botev, koji se nalazi na 2376 m nadmorske visine.
Staza koja vodi na vrh nalazi se u sklopu Nacionalnog parka Centralni Balkan. Staru planinu u Bugarskoj nazivaju planina Balkan, i upravo po njoj je Balkansko poluostrvo dobilo ime.
Na planinarenje smo krenuli sa vodičem Bobišom Marinovićem iz Planinarskog društva Pobeda, sa kojim sam već ranije planinarila u Bugarskoj na (među nama koji smo išli na tu turu – čuvenom) Pirinu, o čemu sam pisala ovde. Posebno mi se svidelo što je odlazak na planinarsku turu ovog puta podrazumevao i malo turističkih obilazaka pre i posle penjanja, s obzirom na to da je put dosta dug, a ima šta usput da se vidi.
Naša prva stanica bio je Plovdiv, u koji smo došli rano ujutru, taman da ga na miru obiđemo dok na ulicama nema gužve.
Plovdiv je jedan od najstarijih evropskih gradova, i drugi po veličini u Bugarskoj, odmah posle Sofije. Spoj najrazličitijih uticaja koje su ostavili brojni narodi koji su ga kroz istoiju osvajali, učinio je da Plovdiv postane grad sa veoma autentičnom arhitekturom.
Svaki kutak ovog grada je zanimljiv i izrazito fotogeničan, ja ću vam ovde prikazati samo mali deo (jer ipak je ovo post prevashodno o planinarenju), a ukoliko planirate da posetite Plovdiv, na blogu kod Svjetskog putnika možete naći više informacija o tom gradu.
Nakon obilaska Plovdiva, stigli smo u mesto Kalofer, tj. njegovo predgrađe Paničite, gde je startna pozicija za planinarenje, odakle smo krenuli prema planinarskom domu Raj, koji se nalazi na visini od 1440 m. Staza ide većim delom kroz šumu, jako je slatka, uređena kao neka vrsta šumskog šetališta, sa klupicama na lepim vidikovcima, sa mostićima preko šumskih potoka itd. Nisam navikla da viđam toliko klupica na planinskim stazama pa mi se to dopalo.
Ono što mi se manje dopalo je činjenica da smo tokom tog uspona nosili sa sobom sve stvari za dva dana, jer je plan bio da se spava u domu. Naravno, tegljenje veće količine stvari sa sobom podrazumeva se na višednevnim planinarenjima, zapravo je deo lepote planinarenja, ali potrebno je imati adekvatan ranac i dobro se spakovati.
„Taj ranac ti je odličan za šetnju po Kalenić pijaci“ reče mi Bobiša, što me je nasmejalo, ali istina je – moram već jednom da nabavim adekvatan ranac za ovakve uspone, jer mi ovaj ovakav, iako planinarski, samo otežava kretanje: loše raspoređuje težinu i nije namenjen za pakovanje stvari za više dana.
Već sam se pela po bosanskohercegovačkim planinama s njim ovog leta, o čemu ću posebno pisati, i svašta sam tada na teži način naučila o pakovanju opreme za planinsko kampovanje i o neophodnosti adekvatnog ranca. Ali eto, ni sama ne znam zašto ga još nisam zamenila, pa mi je bespotrebno odmagao i pri ovom usponu.
U tekstovima koje pišem volim uvek da pomenem i opremu i fizičku spremnost kao bitne faktore na planinarenju, posebno za visokogorske akcije (one na preko 2000 mnv) jer mnogi, uglavnom početnici, ne shvataju važnost adekvatne opreme, a često ni važnost svesti o sopstvenim fizičkim mogućnostima i granicama.
Na planinu se ne ide u gradskim patikama, sa školskim/gradskim rancem i slično, što zbog veće šanse za povrede, što zbog činjenice da takve stvari prosto otežavaju kretanje. Više o tome kako da se pripremite za svoje prvo planinarenje možete pročitati u mom tekstu o usponu na Rtanj.
I ja sa svakim planinarenjem učim ponešto novo, i opremam se drugačijim stvarima u zavisnosti od uspona, i evo svečano sebi obećavam da ću do sledećeg ozbiljnijeg uspona nabaviti adekvatniji ranac!
Planinarski dom (tzv. hiža) Raj nalazi se na fenomenalnom mestu, usred planine, u prelepom prirodnom okruženju, i domaćin je prilično ljubazan. Ipak, sveukupni utisak o domu je srednje žalostan. Daleko od toga da je hiža Raj loše mesto, ali s obzirom na cenu i broj ljudi koji ga posećuje, oni koji rukovode domom morali bi daleko više računa da vode o higijeni, da obezbede barem toalet papir u wc-u, a u kuvanom obroku koji nazivaju sočivo moglo bi na primer da bude barem malo sočiva (a ne samo nekakva obojena vodica kroz koju je sočivo protrčalo).
Ono što nas je prijatno iznenadilo je to što je u oronulom kupatilu, u kome nema ni poštene kuke za kačenje stvari, bilo tople vode – i to dovoljno da se svi okupamo! Planinarska sreća najveća!
U blizni doma nalazi se vodopad Rajsko prskalo, visok 124m, najviši vodopad na Balkanu, ali u ovo doba godine je potpuno presušio, bukvalno ni kap vode nismo videli. U proleće se vodopad vidi kada se stane ispred doma, što ovo mesto zasigurno čini još čarobnijim, u smislu prirode koja ga okružuje.
Narednog dana smo veoma rano krenuli na vrh Botev. Mesec je i dalje bio vidljiv kada je sunce već izašlo, i taj prizor nam je zaista ulepšao jutro.
Planinska staza od doma do vrha je potpuno drugačija nego ona kojom smo se dan ranije peli iz podnožja. Kamenje sa gelenderima za pridržavanje na više mesta, kao i tabla sa upozorenjem o lavini, jasno govore o tome da su zime ovde ozbiljne. Nažalost, o tome svedoče i brojne spomen ploče nastradalim planinarima, jer sve su sa zimskim datumima. Spomen ploče se često mogu videti na planinskim stazama, čak i na daleko manje zahtevnim od ove, ali iskreno, baš sam komentarisala kako ih nikada do sada na stazi nisam videla baš ovoliko.
Dok smo se peli ka Botevu, videli smo da je na vrhu crveno-beli toranj, ali kada smo se približili ispostavilo se da je tamo smešten ceo jedan mini grad, kao iz nekog post-apokaliptičnog filma. Zapravo, to su objekti meteorološke stanice, radijski i TV toranj, kao i jedan planinarski dom.
Najviši vrh Stare planine nosi naziv po velikom bugarskom pesniku i revolucionaru Hristu Botevu, koji je rođen u njegovom podnožju, u Kaloferu. Kažu da je to najvetrovitiji vrh u Bugarskoj, sa čak 250 oblačnih i dana pod maglom godišnje. Vetar jeste bio jak kada smo se popeli, ali imali smo sreće sa suncem i sjajnim pogledom s vrha: Stara planina ukazala se u svoj svojoj lepoti.
Spust sa vrha bio je dug, i na samom kraju već dosta naporan za stopala, jer se silazi skroz do podnožja, tj. prelazi se skoro 2000 mnv. To je vrlo velika visinska razlika, za koju su potrebna i izdržljiva kolena i zglobovi, posebno zato što se silazi pod teretom. Pauzu smo napravili samo u domu kako bismo popakovali ostatak stvari koji je tamo ostao.
Sišli smo sa upalama mišića – onih nekih u listovima i stopalima, za koje čovek ni ne zna da postoje a onda se na ovakvom spustu s planine podseti, ali veoma srećni i očarani onim što smo videli. Definitivno vrlo zanimljiva i lepa staza, koju bih preporučila svima koji su u dobroj kondiciji za planinarenje.
Naša poslednja stanica pre ulaska u Srbiju bio je Belogradčik. Bugarski putevi, koji su u zapanjujuće lošem stanju čak i za srpske standarde, doveli su nas do ovog mestašca blizu granice nakon xy sati jahanja po rupama.
Tvrđava Belogradčik je poznata bugarska znamenitost, a stene nepravilnih oblika, u dužini od 30 km i širini od 3 km predstavljaju jedinstveni prirodni fenomen.
Do ovog mesta se lako dolazi iz Srbije, jer je praktično preko puta Zaječara, sa druge strane granice, i može biti odlična destinacija za sadržajan izlet.
Osim na Staroj planini i na Pirinu, u Bugarskoj sam još bila i na Rili, o čemu sam pisala ovde i definitivno ću joj se još vraćati, jer je stvarno izvrsna destinacija za ljubitelje planinarenja.