Pre desetak godina sam bila na Lefkadi i oduševila se plažama, i još tada sam čula da je Kefalonija čak i lepša, pa je, eto, došlo vreme da i to proverim. Na putu za ovo jonsko ostrvo svratili smo u Papigo, poznato grčko selo u oblasti Zagori, u regiji Epir.
Opšte je poznato da su utisci o grčkim ostrvima jako različiti, čini mi se čak posebno o Lefkadi i Kefaloniji jer najbolje plaže nisu baš lako dostupne ni kolima ni peške, pa ću se u ovom tekstu najviše baviti praktičnim i tehničkim pitanjima za koja smatram da će vam pomoći u organizaciji puta.
Reći ću odmah na početku: letovanja kakva ja praktikujem zanimljiva su prevashodno onima koji ne podnose koncept plaćanja ležaljki, suncobrana, beach barova, i generalno koji ne vole plaže nakrcane ljudima, na kojima se još samo vazduh ne naplaćuje. Zanimljiva su i onima koji vole da voze malo zahtevnijim putevima, da preko malo nepristupačnijih terena dolaze do izolovanijih plaža ili izolovanijih delova popularnih plaža, kako bi uživali u miru sunčanja i plivanja. Tako da znate da ne slušate uopšte moje savete ukoliko volite lako dostupne plaže na kojima se plaća mobilijar ili ulaz i sl.
Opisaću vam svoj doživljaj divlje i ne preterano turistički izeksploatisane Kefalonije, i put do nje preko brda i dolina, u kojima je smešteno preslatko selo Papigo, u koje ću se, kao i na ovo ostrvo, rado vratiti, jer sam u suštini samo zagrebala lepote koje ova mesta pružaju.
PAPIGO, ZAGORI
Ako ste nekada bili u Grčkoj, sigurno ste pili flaširane vode Vikos i Zagori. One su dobile naziv po predelima iz kojih potiču – po kanjonu Vikos i oblasti Zagori ili Zagorohoria, koja se smatra jednom od najlepših u Grčkoj, na obroncima Pindskih planina.
Zagorohoria je skup autentičnih kamenih sela, povezanih kamenim mostovima i kamenim stepenicama i putićima, nad kojima se nadvija masiv Pinda. Najpoznatije selo je Megalo Papigo, koje je zgodno posetiti na putu za Kefaloniju. Za posetu smo odvojili samo jedan dan, ali da smo znali koliko je prelep, ali i udaljen ovaj predeo, sigurno bismo izdvojili barem još jedan, jer je šteta što nismo imali vremena barem još za selo Monodendri i kanjon Vikos.
Tako da, ukoliko planirate da svratite ovde na putu za Kefaloniju, Lefkadu ili generalno jonsku obalu i ostrva, moja najtoplija preporuka je da jedan dan provedete u Megalo Papigu, tu prespavate i sutradan odete u Monodendri, obiđete to selo i Vikos kanjon, prespavate i nastavite dalje ka moru.
Doduše, ako ste ranoranilac, kao što mi nismo, možete nakon Papiga obići Monodendri i bez drugog noćenja na putu za more, ali predeo je stvarno prelep i šteta ga je zbrzati, zaista je stvoren za uživanje…kad izuzmemo vožnju izuzetno krivudavim, strmim i uskim putevima, koji će zasigurno izmoriti nesigurnije ili neiskusnije vozače.
Pošto smo kasnokasnioci, i znali smo da ćemo se sa polaskom iz Beograda razvući, a i iz predostrožnosti jer nikad ne znate kako će leti biti na granicama, rešili smo da prespavamo u Ptolomedi, prvom gradu po ulasku u Grčku nakon graničnog prelaza Niki, pa da sutradan rano ujutru krenemo u Papigo. Ispostavilo se da je Ptolomeda vrlo živ i simpatičan grad čak i kasno uveče radnim danom, a i noćenje tu je skoro duplo jeftinije nego u Papigu do koga bismo stigli ko zna u koje doba noći.
Papigo je zapravo naziv za dva sela – Megalo Papigo (najpoznatije) i Mikro Papigo, a na putu do njih prolazi se kroz Aristi, još jedno slatko seoce Zagorija, koje kao i sva ostala, ima centralni trgić sa velikim platanom, kamene kuće, i na sve strane predivan pogled na planine.
Megalo Papigo je šarmantno selo koje prosto ne može da vam se ne dopadne već na prvi pogled. Dovoljno malo da ga za jedan dan obiđete, da ručate – a klopa je fenomenalna, ispešačite i do prirodnih kamenih bazena, a možda i do Mikro Papiga.
Do kamenih bazena možete ići i kolima, iako su blizu (na oko 1km), ali nama je bilo lepše da malo uživamo u pogledu tokom šetnje.
Prirodne bazene napravila je planinska rečica Rogovo, i kažu da je to super mesto za brčkanje u čistoj planinskoj vodi u letnjim mesecima. Na slikama na mrežama sam videla da se ljudi tu kupaju leti i voda izgleda prelepo, ali kada smo mi posetili krajem avgusta bilo je skoro suvo. Što, naravno, nije umanjilo zanimljivost ovog mesta.
Na putu od Megalo Papiga do prirodnih bazena videćete i tablu pored koje ide putić do jednog od kamenih mostova, koji su zaštitni znak Zagorija.
Prilikom napuštanja Megalo Papiga, na putu za Aristi, zastali smo da uživamo u pogledu na kristalno čistu reku Vodomatis, kod mosta koji se nalazi na putu između ova dva sela.
Dan ranije, kada smo dolazili u Papigo, na tom mestu je bilo na desetine ljudi koji su se spremali za rafting pa se nismo zadržvali, ali kada nema gužve – izgleda božanstveno.
KEFALONIJA
Do Kefalonije se dolazi ili preko Lefkade, trajektom iz Vasilikija do Fiskarda – što je zgodnije ako idete na sever ostrva, ili preko Peloponeza – trajektom iz Kilinija do mesta Poros koje je na jugoistoku Kefalonije. Mi smo išli preko Kilinija jer nam je prvi smeštaj na Kefaloniji bio u južnom delu.
Kefalonija je jako veliko ostrvo, i nemoguće ga je potpuno upoznati tokom jednog letovanja, pa ni tokom nekoliko, rekla bih. Verujem da svako ima neki svoj doživljaj i utisak, u zavisnosti od toga gde je bio smešten i kakve plaže voli. Mi smo bili nedelju dana na jugu pa nedelju dana na krajnjem severu Kefalonije, i imam utisak kao da smo bili na dva različita ostrva. U tom smislu verujem da će i komentari koje čujete za Kefaloniju jako varirati u zavisnosti od toga gde je ko letovao, pa to imajte u vidu ako planirate posetu.
Moji glavni utisci su:
- Nema masovnog turizma i prevelike gužve, nema čak ni puno lokalnog stanovništva na ostrvu, i savršeno je za ljude koji žele mir
- Sever Kefalonije je nekoliko nivoa iznad ostatka ostrva po pitanju lepote, i tu su neki od najlepših grčkih „morskih“ predela koje sam ikad videla (a letovala sam na desetak različitih ostrva u Grčkoj do sada)
- More je čisto, mirno, nema puno vetra i talasa, a boja je nestvarna (posebno na severu)
- Neopisivo raznolik podvodni svet na stenovitim plažama, dostupan bez ikakve ronilačke opreme, samo uz najobičnije naočare za vodu – jedan je od najjačih utisaka koje nosim sa Kefalonije
- Cene svega su osetno više nego na Lefkadi, Tasosu, Sitoniji, Kritu…
- Hrana je ispod proseka za Grčku, malo ima autentičnih grčkih restorana, iako neki glume da su to
- Idealna destinacija za ljubitelje aktivnog odmora, i nije najbolji izbor za porodice s malom decom
Ali, idemo redom:
LOGISTIKA I CENE NA KEFALONIJI
Za one koji su bili na Lefkadi – putevi na Kefaloniji su vrlo slični, krivudavi i često vrlo strmi, rekla bih malkice bolje održavani nego na Lefkadi, ali moj utisak je da je Lefkada dosta „urbanizovanija“ ako se to može reći, odnosno da na Lefkadi ima više prodavnica i usluga raznih vrsta čak i u malim mestima. Na Kefaloniji mnoga mestašca kroz koja prolazite deluju kao da su napuštena, bukvalno žive duše nema nigde na ulici.
Ovo pominjem prevashodno iz praktičnih razloga, ukoliko planirate da kupujete hranu u marketima – jedini ozbiljan market je Lidl koji se nalazi u glavnom gradu, Argostoliju, pa ako ste daleko od njega bićete osuđeni na male prodavnice u kojima se npr. desi da nema povrća uopšte nekim danima, čak ni onog za salatu. U tom smislu, ako ste dalje od glavnog grada, gledajte da odaberete smeštaj sa velikim frižiderom kako biste mogli da se snabdete barem donekle jednom velikom nabavkom u dobro opremljenom marketu.
Ako planirate da doručkujete i ručate po restoranima, imajte na umu da u malim mestima, a mahom i u većim, restorani rade tek od 18h popodne. Ima, naravno, i restorana sa normalnim radnim vremenom, ali obavezno proverite na guglu pre odlaska. Moj je savet da proverite i par fotki hrane, da vidite u kojoj meri služe grčku hranu, a u kojoj meri je to neki fusion grčke i engleske kuhinje, jer takvih mesta čini mi se ima najviše, posebno na severu ostrva.
Cene restorana na Kefaloniji su jače nego što sam očekivala, u odnosu na Tasos na kome smo bili prošle godine barem 30% veće, a hrana me nije fascinirala – ni ukusom ni količinom, u odnosu na mnoga druga mesta u Grčkoj. Generalni utisak mi je da su cene u restoranima prilagođene prevashodno britanskim turistima, i to sredovečnim parovima a ne studentariji, jer ovo nije neko party ostrvo (mislim da je prosek godina kefalonijskog turiste 45+). Nema magije da dvoje uspeju da jedu za ispod 60 evra, i to da pojedu samo po glavno jelo i podele jednu veliku salatu i flašu vode, bez mezea, dezerta, soka, piva i sl. Dakle, za ispod 30 evra po osobi ostajete gladni, ako mene pitate.
Zbog gorepomenutog čudnog radnog vremena restorana, može vam se desiti ono što se nama više puta desilo: gladni smo a nemamo dovoljno hrane u frižideru niti ima nešto konkretno da se kupi u marketu u malom mestu, odlučimo se zato za restoran, a onda ide potraga za bilo čime što je otvoreno pre 18h, i tu izgubimo lep deo dana jer su putevi zahtevni i ništa nije baš usput. Na sve to još potrošimo brdo para na ručak prosečnog kvaliteta i količine.
Nemojte da vas ovo obeshrabri – samo imajte u startu bolju organizaciju kupovine klope, sad kad već ima ko da vam kaže ovo što smo mi saznali na teži način. A možda vi i niste toliko opsednuti redovnim i obilnim obrocima kao mi, pa tome nećete ni pridati toliki značaj.
JUG KEFALONIJE
Na jugu ostrva smo bili smešteni u mestu Vlahata koje je logistički sjajno pozicionirano za obilazak okolnih plaža pa i za odlazak do glavnog grada. Ima nekoliko ok marketa, više restorana i kafića, i dosta je živo uveče u tim lokalima.
Najbliža plaža je Kanali, dugačka peščana plaža na kojoj gotovo da ni nema ljudi, ili ako ih ima, dovoljno su udaljeni jedni od drugih da svako može da uživa u miru. Nema kafića i ležaljki, pravi raj, ali da bi se stiglo do plaže mora da se pešači nizbrdo (a u povratku uzbrdo) zemljanom stazom kroz rastinje i šiblje. Može se u japankama, ali bih preporučila barem sandale.
Druga plaža u okolini koja nam se dopala je Pessada. Ima dva peščana dela na kojima je, naravno, gužva, ali između njih je kamenje, koje je nama bilo idelana pozicija. Za hodanje po tom kamenju preporučujem sandale, jer je dosta hrapavo, i neku deblju prostirku za ispod peškira (koja je meni standardni deo opreme za plažu uvek).
Obala je na ovoj plaži vrlo zanimljiva, ima i jednu veliku stenu sa koje može da se skače, a lepo je i za snorkeling – moju omiljenu novootkrivenu aktivnost na moru. Do sada sam uvek preferirala peščane plaže, ali na Kefaloniji sam zavolela stenovite, jer stvarno ima svašta zanimljivo da se vidi pod vodom u blizini stena, potpuno drugi doživljaj mora.
Ubedljivo najbolji restoran u okolini, ujedno i sa najboljim odnosom cene i količine (a po recenzijama mi se čini i da je među boljim na ostrvu) je Denis na plaži Trapezaki (koja nam je bila poprilično bezveze za kupanje pa se na samoj plaži nismo zadržavali).
SEVER KEFALONIJE
Drugi deo odmora proveli smo na krajnjem severu Kefalonije, u mestu Antipata koje smo, kao i prethodno, odabrali jer je dobro pozicionirano u odnosu na plaže koje smo planirali da posetimo.
Prilikom bukiranja smeštaja, svi apartmani na severu su bili znatno skuplji nego u svim drugim delovima ostrva, ali kada smo stigli – shvatili smo i zašto. Kao što rekoh, utisak je kao da smo došli na potpuno drugo ostrvo, sa mnogo više šuma i zelenila, sa stenovitim skrivenim plažama, nestvarno lepom bojom i čistoćom mora, i neverovatnim podvodnim svetom.
Sa ove tačke gledišta, bolje mesto od Antipate je obližnji Maganos zbog toga što ima daleko bolji supermarket, ima i jednu dobru bakalnicu, i nekoliko restorana od kojih barem jedan radi pre 18h. Taj jedan je Picnic i sasvim je ok.
Pre dolaska na sever Kefalonije, naša ideja bila je da odatle ponekad idemo i na plaže Mirtos, Fteri i ostale na severo-istoku, poznate po prelepom belom glatkom kamenju i neverovatnoj plavoj boji mora. Ipak, naposletku nam se nije dalo da se vozimo do njih jer je put stvarno zamoran, dug, krivudav i uzbrdo-nizbrdo, iako, ruku na srce, u odličnom stanju i održavan. Zato smo se fokusirali na male stenovite uvale na smom severu ostrva, koje su zaista očaravajuće.
Moja omiljena plaža u ovom delu Kefalonije je Kimilia. Od parkinga do plaže treba pešačiti 10ak minuta nizbrdo kroz šumu. Plaža i nije mnogo gužvovita u odnosu na svoju veličinu, verovatno zato što se samo najistrajniji cimaju da pešače natovareni stvarima. Nama je i ovde bilo lepše na kamenju desno od glavnog dela plaže, u miru.
More je savršeno čisto, i pravi je raj za snorkeling: bezbroj riba, morske zvezde, oktopodi, krabe, svašta može da se vidi pod vodom i to bukvalno bez ikakvog posebnog truda. Dovoljne su samo obične naočare za vodu, a ceo taj predivni morski svet počinje da se otvara pred vama doslovno već u prva 2 metra nakon ulaska u more.
U Grčkoj, za razliku od Hrvatske i Crne Gore, jahte i čamci ne dolaze mnogo blizu obale, jer je dosta razvijenija svest među građanima da su plaže prevashodno javna dobra namenjena plivačima, i da ne smeju da se koriste kao luke u kojima se brodovi usidre i ostaju ceo dan.
Zbog toga je i uživanje na skrovitim plažama lepše, jer nema jahtaša koji ih uzurpiraju. Samo jedno popodne na ovoj plaži je bilo brodova koji su pokušavali da se približe, ali smo ih nas nekoliko kupača sve rasterali. Najglasniji u zahtevima da se odalje, a najmlađi među nama, bio je jedan Grk koji po mojoj proceni ima maksimalno 30 godina. Meni je to bio jedan od upečatljivijih utisaka sa letovanja – jako je ohrabrujuće videti mlade ljude koji su spremni da se suprotstave uzirpiranju javnih dobara, i volela bih da više mladih sledi njegov primer i razmišlja kritički o očuvanju nečega u čemu svi treba da uživamo, a ne samo najbogatiji i najbahatiji.
Još jedna jako lepa stenovita plaža je Alaties. Sama plaža je jako mala, ali okolo ima dovoljno mesta na kamenju.
Mi smo ovde pronašli savršeno mesto u uvalici na samo 50ak metara od gužve, ali preko nezgodnog kamenja koje je moguće preći u adekvatnoj obući (sandale ili patike, nikako papuče).
Na plaži se nalazi restoran sa odličnom klopom, ali po mom mišljenju porcije su male a cene dosta jake. Tu smo proslavili moj rođendan i tom prilikom isprobali svašta sa menija, i doslovno sve – od predjela do dezerta i pića je bilo preukusno. Restoran je uvek prepun, ali skoro isključivo Engleza, kojima te cene sigurno ne izgledaju onako kao nama. (Uzgred, naš jezik nismo smo čuli nijednom na severu Kefalonije, i samo jednom na jugu, pa pretpostavljam da naše agencije više vode u neke druge delove ostrva, verovatno oko glavnog grada Argostolija).
Plaža Emplisi je jedina malkice prostranija na severu ostrva, a koja je lako dostupna kolima. I na njoj smo potražili skrovitije mesto na stenama pored, i na tim stenama ima možda i najviše mesta i nisu prezahtevne za hodanje.
Pored te plaže je gradić-luka Fiskardo, jedino „ozbiljnije“ mesto na severu Kefalonije (iako takođe malecko), u kome postoji i apoteka, i pekara, opremljen supermarket, više restorana, a tu staju i trajekti za Lefkadu.
Po internetu sam videla da se ljudi oduševljaju kako je Fiskardo prelep gradić, ali ako mene pitate – to je jedno od onih mesta koje glumi nekakvu autentičnost, sa ciljem da se dopadne zapadnim (prevashodno britanskim) turistima i udovolji njihovoj viziji „egzotične Grčke“. Simpatično je za kratku večernju šetnju i kupovinu suvenira, ima ukupno tri i po ulice, a svi do jednog restorani u luci imaju katastrofalne recenzije iako su uvek krcati.
Na kraju boravka smo iz Fiskarda išli na trajekt nazad, pa preko Lefkade do Beograda.
Sve u svemu, Kefalonija je prelepo ostrvo vredno posete, pre svega za parove koji žele mir, odmor i ne planiraju da idu na žurke jer ih nema. Ovi delovi koje smo mi posetili nisu baš kids-friendly (berem ne za decu mlađu od osnovnoškolskog uzrasta) jer su plaže teže dostupne, nema šetališta, nema ni trotoara već se mahom pešači po putu koji nije zgodan ni za kolica.
Ako ne planirate da jedete u restoranima, jako je važno da dobro isplanirate snabdevanje namirnicama, posebno na severu ostrva. Loša logistika snabdevanja koštaće vas dosta dodatnog novca bačenog na prosečne i ispodprosečne restorane, kao i gubljenja vremena na krivudavim putevima kojima se vozi u proseku 40 na sat, i ništa se ne može obaviti usput nego samo ciljano.
Na Kefaloniju ne idite bez kola, svojih ili ih tamo iznajmite ako dolazite avionom, jer je nemoguće stići igde bez automobila. Postoje i auto-taksiji i vodeni taksiji, ali ne znam kako funkcionišu, mogu samo da pretpostavim da su to mnogo skuplje opcije.
Sa saznanjima koja sada imam o Kefaloniji, mogu da kažem da jug ostrva, iako lep, meni lično nije vredan tolike vožnje od Beograda. Sever je, sa druge strane, fantastičan, drugačiji, prelep i vredan svakog minuta cimanja i logistike, i ako se nekad budem vraćala na Kefaloniju – to će sigurno biti severni deo.
Za kraj ću vam ispričati jednu smešnu scenu sa Lefkade, koja najbolje opisuje to ostrvo, a savršeno je primenjiva i na Kefaloniju: prilikom silaska na poznatu Egremni plažu, do koje vodi nekih 350 strmih stepenika, čula sam jednog lika koji se peo uzbrdo nazad, kako je sav zadihan i znojav rekao drugarima: „Lele šta je ovo, pa ja sam mislio da će ovo letovanje biti relaksacija!“ Meni je to i dalje jako smešno kad se setim, jer tačno mogu da zamislim koji pakao može biti Lefkada nekome ko je došao da se izležava i ne pešači. E, isto važi i za Kefaloniju! Ako ne želite da se umarate i cimate – zaobiđite je u širokom luku. Ako želite malo avanture i fizičkih aktivnosti – samo napred, Kefalonija je savršeno mesto za vas.