Ako ne odete u Marakeš, kao da niste ni bili u Maroku. Zaista to mislim. Iako svaki marokanski grad ima svoju specifičnu energiju i identitet, Marakeš je definitivno super star!
Taj status ima pre svega zahvaljujući jedinstvenoj atmosferi u svojoj medini – starom delu grada omeđenom zidovima, u kome se ukršta bezbroj malih uskih ulica, gde su glavne tržnice, sukovi odnosno bazari, zanatske radnje, stare džamije i istorijska zdanja.
Osim Marakeša, i preostala 3 tzv. carska grada, Fes, Maknes i Rabat, ali i mnogi drugi gradovi imaju medine, i u njima je smešteno praktično sve ono što ih čini drugačijim i posebnim, i što je vredno obilaska.
SMEŠTAJ I HRANA
U medinama se nalaze i tradicionalne, prelepo dekorisane stare kuće, poznate pod nazivima rijad i dar. Ta zdanja mahom su pretvorena u hotele, i najbolja su preporuka za odsedanje u Maroku, jer ćete u takvoj autentičnoj arhitekturi doživeti zemlju i njenu kulturu na pravi način.
Razlika između rijada i dara je u tome što rijad ima baštu sa biljkama, drvećem, često i bazenom ili fontanom, dok dar ima manji centralni prostor. Ovi objekti su najčešće u obliku ćiriličnog „P“, i nemaju prozore ka ulici, već ka središnjem delu zdanja što ih čini pomalo čudnim za naša evropska poimanja prostorija i privatnosti, ali u njima ste zaštićeni od spoljašnje buke i gužve.
S obzirom na to da pre dolaska u Marakeš nismo znale kako funkcioniše čuveno marokansko cenkanje, a sumnjale smo i na postojanje lažnih taksista (kakvih ima, recimo, po Latinskoj Americi, i ne zna se gde ćete završiti ukoliko u neki od tih taksija uđete), prilikom bukiranja rijada tražile smo uslugu dolaska vozača po nas. Ispostavilo se kao odlična odluka, jer svaki rijad je zavučen u nekoj od milion uskih isprepletanih ulica u kojima je snalaženje bukvalno nemoguće, a vozilom se stiže samo donekle, pa se kroz lavirint uličica pešači 10ak minuta (sa vozačem koji zna put, naravno, ili u suprotnom oko sat vremena samostalno, što se događalo onima koji su hteli da uštede par evra na vožnji do smeštaja, pa su se vrteli u krug sa sve koferima i izgubili živce na samom dolasku).
Takođe, ukoliko stižete u rijad predveče, preporučujem da prilikom bukiranja uzmete i večeru, jer u medini nema supermarketa u kojima biste mogli da kupite nešto što liči na večeru na koju ste navikli u Evropi, nema ni pekara niti bilo kakvih prodavnica nalik našim, a kvalitet onoga što se može kupiti na tezgama na ulici je vrlo upitan, i nije preporučljivo da eksperimentišete sa uličnom hranom.
Verujem da će se mnogi voditi onom starom „gde jedu lokalci – tu ću i ja“ devizom, ali isto tako sam sigurna da to u Maroku nije baš pametna ideja. Voda iz česme koju mnogi od njih piju garantovano bi napravila haos u evropskim nenaviknutim stomacima, jer, kažu osetljiviji Marokanci – pravi haos čak i u njihovim, a uslovi u kojima se hrana na ulici sprema su takvi da naša sanitarna inspekcija verovatno ne bi znala od čega pre da krene: od kokoški koje stoje privezane na naslaganim gajbama i kartonima ispred „lokala“ ili od onih kokoški što su iza prodavčevih leđa u kavezima, ili od isečenog mesa koje visi na kukakma ko zna koliko dana i na koliko stepeni, ili od čistoće radne površine.
Kako ne bismo rizikovale da pojedemo nešto na šta nam organizam nije naviknut, mi smo jele isključivo u proverenim, za marokanske uslove možda malkice skupljim restoranima (ne najskupljim, već tamo gde obrok izađe oko 10 evra), ali isprobavale smo tradicionalnu kuhinju.
Hrana u Maroku je fenomenalna, bukvalno svako jelo koje smo probale bilo je preukusno, a najpopularniji je tažin – meso sa povrćem spremljeno u kupastim zemljanim posudama, nalik na naša jela pod sačem, ali sa marokanskim fantastičnim začinima. Možete probati tažin u restoranu Cafe Des Epices koji ima zanimljiv pogled na tržnicu, a i na zgodnom je mestu da se napravi pauza za jelo ili kafu na opuštenoj terasi usred neviđene gužve u lavirintu bazara.
Jedno od najpopularnijih jela je i sjajni kus-kus, koji preporučujem da probate u restorančiću koji nam je definitivno bio omiljeni u Marakešu – kafe Zwin Zwin. Moderno mesto sa super muzikom, izrazito simpatičnim osobljem i zanimljivim pogledom sa terase na krovu…i najboljim vegetarijanskim kus kus-om koji sam pojela tokom celog putovanja.
Doručak je u Maroku pretežno sladak – džem i med sa nekoliko vrsta hleba i nečim što je nama ličilo na palačinku, ali je deblje, iz više slojeva i masnije…i vrlo ukusno. Iako nisam ljubitelj slatkog već slanog doručka, moram reći da je sve što su nam servirali bilo zaista ukusno i obilno.
U Maroku se nikada ne propušta prilika da se popije njihov čuveni zeleni čaj ili čaj od nane. Zvuči donekle čudno da čaj bude jedan od glavnih utisaka iz neke zemlje, ali neverovatan ukus i miris marokanskog čaja i način na koji se servira i sipa u čašu – sa visine – zaista ostaju u pamćenju.
Naravno, nikako ne propustite marokanske slatkiše, a Patisserie des Princes je super mesto da probate sve moguće domaće kolačiće od čije slatkoće ćete utrnuti ali ćete i uprkos tome želeti još i još i još…
ŠTA OBIĆI U MARAKEŠU?
Marakeš nije grad koji će vas na prvi pogled očarati lepotom svojih zgrada i parkova. Zaboravite sve što praktikujete kada obilazite evropske gradove, i jednostavno se prepustite atmosferi. To je ono što je u Marakešu jedinstveno.
Dok se budete tiskali sa rekama ljudi u uskim ulicama medine, shvatićete da se kroz tu neverovatnu gužvu uredno voze i bicikli i motori koji vam čak trube da se sklonite (Gde? Ne zna se), a neretko vam se na tom putu širokom ni dva metra nađe konjska zaprega ili magarac sa tovarom. Razni mirisi mešaće vam se sve vreme u nozdrvama – od egzotičnih začina po kojima je Maroko nadaleko poznat, preko dima od prženja hrane, mirisa domaćih životinja, do specifičnog smrada farbane kože (koji mi još nije ispario sa torbe koju sam tamo kupila, a već mesec dana stoji na terasi!).
U tim uličicama jedna do druge načičkane su radnje i štandovi, na kojima se odigravaju najneverovatnije scene, i zapravo – toliko toga se u sekundi dogodi da je nemoguće svim čulima pojmiti iskustvo, a ponajmanje je moguće fotografisati jer se sve dešava neverovatnom brzinom, u strahovitoj gužvi, gde se svi o svakoga sapliću, guraju, zaobilaze jedni druge. Osim toga, nije baš ni pristojno upirati fotoaparat u ljude, i mnogi se s pravom bune kada ih slikaju napadni turisti, pa je zato najbolje da pre fotografisanja pitate za dozvolu.
Naići ćete, šetajući tako, na primer, na štand sa urmama i voćem na koji se, preko improvizovane kartonske pregrade, naslanja obućar, a pored njega vise kutlače i kašike, dok se unutra prodaju mobilni telefoni i popravljaju naočare…Neke potpuno nespojive kombinacije delatnosti, od kojih mnoge nećete ni prepoznati ni shvatiti, koje se odvijaju u neverovatno malim radionicama od doslovno jednog i po kvadratnog metra, neretko pretrpanim nabacinim stvarima iz kojih prodavac jedva viri… i svi će vas neprestano dozivati, ponekad vrlo glasno, i davati ponude cena za robu koju prodaju.
Nepotrebno je naglašavati da ne pristajete nikada na početne cene koje vam trgovci nude, već probajte da odredite svoju, ali, iako se podrazumeva da ćete se cenjkati, nemojte preterivati sa spuštanjem cena jer se to smatra uvredom. Ja sam, recimo, kupujući u Maroku, otkrila svoj skriveni talenat za cenkanje, koji je, moram reći, zadivio i moju drugaricu koja me poznaje 20 godina i zna koliko (kao i ona sama uostalom) uopšte ne volim šoping. Obe smo se zaprepastile kako se dobro snalazim u toj zbrci totalno nejasne ponude i potražnje, jer ispostavljalo se da sam baš stavljala na muke marokanske prodavce. Slatke muke, doduše, jer oni prosto vole da se natežu oko cena, pa smo čak nekoliko puta dobile jasne signale poštovanja naših pregovaračkih sposobnosti.
Ipak, svesne smo toga da je svaka cena koju smo izdejstvovale opet bar duplo veća od realne. Ali tako Maroko funkcioniše – lepo njima što su prodali, lepo nama turistima što smatramo da smo povoljno prošli. Najbitnije je samo da kada nešto kupite, ne gledate više iste takve proizvode na drugim tezgama, jer naći ćete ih i po mnogo nižoj i po mnogo višoj ceni, pa poštedite sebe bespotrebnog bavljenja „koja li je prava cena?“ problematikom, jer taj rebus jednostavno nema rešenje.
Razni ljudi na ulici predstavljaće vam se kao vodiči i nudiće svoje usluge razgledanja grada, ali nemojte obraćati pažnju na njih. Idealno je da preko svog rijada bukirate vodiča za šetnju u trajanju od nekoliko sati (to košta 15ak evra), jer tako ćete najbolje upoznati grad. Kažu da postoje i licencirani vodiči koje možete potražiti u centru medine oko glavnog trga, trebalo bi da imaju oko vrata karticu sa ličnim podacima, ali ja se na takav odabir vodiča ne bih oslanjala.
Iskreno rečeno, vodiči nisu način na koji sam navikla da obilazim mesta, ali snalaženje po lavirintu medine je zaista ekstremno komplikovano, offline mape na telefonu ne rade dobro, običnu papirnu kartu nemate gde da kupite niti ćete je dobiti u rijadu, i puno vremena ćete izgubiti pokušavajući da se orijentišete, uz realnu bojazan da na kraju u tome i ne uspete. Zato je najbolje da iznajmite vodiča prvi dan kako biste bili sigurni da ste videli sve glavne tačke grada, a ostalih dana se možete prepustiti lutanju i gubljenju po uličicama.
Vrlo često će vam lokalno stanovništvo, kada se zateknete u nekoj manje prometnoj ulici, glasno vikati kako je ulica zatvorena, kako ne treba da idete dalje, i pokazivaće vam da treba da idete na suprotnu stranu. Ne znam u čemu je štos sa tim, ali događa se svakodnevno u svim gradovima, i svaki put smo izignorisale te „savete“, i ispostavilo se da smo dobro postupile – ulica naravno nije bila zatvorena. Samo pretpostavljam da to rade da bi od turista naoružanih fotoaparatima zaštitili privatnost i mir svog komšiluka, ali možda i da bi vam pokazali “pravi put” pa vam onda za to tražili pare, ko zna.
U Marakešu obavezno posetite Palatu El Badi, koju je krajem 16. veka podigao sultan Ahmed al-Mansur, u čast jedne pobede nad Portugalcima. U bukvalnom prevodu naziv palate znači „neuporediva“, i smatra se da je u prošlosti zaista takva i bila – imala je više od 300 soba, a pri izgradnji se nije štedelo na zlatu i drugim luksuznim materijalima. Vek kasnije, sultan Ismail ibn Šarif premestio je prestonicu iz Marakeša u Maknes, i potpuno „očerupao“ El Badi kako bi skupe materijale iskoristio za gradnju u novoj prestonici. Iako je danas preostala samo gruba struktura nekada impozantne građevine, i dalje se, šetajući između zidina, može naslutiti njen nekadašnji moćni izgled. Ono što danas daje posebnu čar El Badi palati su rode koje se gnezde na njenim zidovima!
Nikako ne propustite ni Palatu Bahia, najlepše i najluksuznije zadanje marokanske arhitekture s kraja 19. veka. Izgrađena je za velikog vezira Ahmeda ben Musu, naziv palate u prevodu znači „prelepa“, a s obzirom na to da je vezir u palati živeo sa suprugama i haremom, pretpostavske su da joj odatle i potiče naziv.
Šetajući medinom primetićete i impresivnu džamiju Kutubija, izgrađenu u 12. veku, čiji je minaret visok 70 metara najviši objekat u Marakešu, a zakoni zabranjuju gradnju iznad te visine, upravo da bi Kutubija ostala najupečatljiviji lendmark. Ulaz je dozvoljen samo Muslimanima, ali ukoliko ne možete ući unutra, uživajte u pogledu na ovu građevina iz lepog vrta koji se nalazi odmah pored, i koji je idealno mesto za predah od gradske gužve.
Medresa Ben Jusuf bila je zatvorena tokom našeg boravka u Maroku, ali ova poznata škola u kojoj se izučavao Islam i Kuran definitivno je mesto koje treba obići u Marakešu.
Vrt Mažorel je svakako među najposećenijim znamenitostima Marakeša, i nalazi se izvan medine, u novom delu grada. Francuski slikar Žak Mažorel, inače pasionirani botaničar amater, kupio je ovaj posed 1923. i punih 40 godina gradio ga je i održavao sa posebnom predanošću. Malo nakon njegove smrti, 60-ih godina 20. veka posed su slučajno otkrili modni dizajner Iv Sen Loran i njegov partner Pjer Berže, i spasili ga propasti i pretvaranja u hotelski kompleks, tako što su kupili imanje i iznova ga oživeli, čuvajući uspomenu na Mažorela i njegov vrt.
Od 2010. ulica ispred vrta nosi naziv Iv Sen Loran, a do nje iz medine stižete taksijem za 50 dirhama (5 evra) i to je maksimum koji treba da date za taksi. Cena se ugovara pre ulaska, njihova „početna ponuda“ biće bar duplo viša, ali vi se držite cifre od 50, i kada taksista pristane onda budite bez brige, jer se ugovorena cena nikada ne menja i ne pregovara iznova na kraju vožnje. Sva taksi vozila su iste, žućkaste boje, nema bojazni od lažnih taksista, a vožnja ulicama je svojevrsna avantura kada shvatite da obeležene trake praktično ne služe ničemu jer se nekom nejasnom logikom “ulivaju” jedna u drugu, na kolovozu se prepliću motorna vozila i neobično puno biciklista…ali sve se ipak nekako savršeno ukapa i kreće, i svuda se stiže.
Kada dođete u novi deo grada, savremene višespratnice, logotipi brendova koje prepoznajete i moderni kafe restorani govore vam o tome da ste zašli u potpuno drugu, paralelnu dimenziju Marakeša. Tu žive bogatiji, moderniji Marokanci, i gotovo nigde nećete videti ni muškarce ni žene odevene u tradicionalnu nošnju, koju viđate svuda po medini.
Meni taj novi deo Marakeša nije uopšte bio zanimljiv za razgledanje, dok mi je, recimo, jevrejski kraj u medini, Mela (Mellah), bio definitivno najinteresantniji deo grada za obilazak.
Jevrejska zajednica, odigrala je značajnu ulogu u razvoju Maroka. Mela je generalni naziv za jevrejsku četvrt u bilo kom marokanskom gradu, a u bukvalnom prevodu ta reč znači “so”. Prva mela formirana je u Fesu sredinom 15.veka, a mela u Marakešu izgrađena je sredinom 16.veka. U njoj je živelo 35.000 Jevreja, i postojalo je 40 sinagoga.
U tom kraju obavezno obiđite sinagogu, ali i dopustite sebi da se izgubite u uličicama, jer tako ćete otkriti ceo jedan novi, od očiju turista potpuno skriveni svet Marakeša. Preporučujem da posetite i najveće jevrejsko groblje u Maroku, meni je to bio jedan od jačih utisaka iz Marakeša.
TRG DŽEMA EL-FNA
Glavni trg u Marakešu, mesto sa najčudnijom atmosferom koju sam ikada igde doživela, zaslužuje poseban odeljak u ovoj priči, iako ga je, suštinski, nemoguće opsisati. Nemoguće ga je ni fotografisati, pa ni snimiti kamerom tako da doživljaj bude kompletan, jer uvek će faliti još gomila različitih zvukova koji se čuju u pozadini, osim onog dominantnog – zvuka zurli kojima ukrotitelji mame zmije; faliće uvek na snimcima i mirisi koji se mešaju, ali faliće nekako i suštinski prikaz kompleksnosti zbivanja na ovom krajnje neobičnom mestu.
Napravila sam nekoliko video klipova trga, ali jednostavno nijedan ne prenosi atmosferu onako kako treba. Osim toga, i teško je snimati ovde, jer kako vas vide da ste okrenuli telefon ili kameru na sekund prema njima, odmah dotrčavaju razni prodavci, umetnici, izvođači tražeći novac jer ih snimate, i izrazito su intenzivni u svojim zahtevima.
Tokom jutra trg je polu-prazan, i nad njim dominira kralj koji vam maše sa velikog bilborda. Marokanci obožavaju svog kralja, i njegove slike stoje uramljene u gotovo svakoj radnji, restoranu, na tezgama, u menjačnici.
Kako dan odmiče pravi se sve veća gužva, koju počinju da presecaju bicikli, motori, kočije i automobili, svako u svom smeru bez ikakve logike, a trg se polako pretvara u nešto nalik buvljaku sa elementima cirkusa, gde možete kupiti svu onu robu za koju vam nikada ne bi palo na pamet da ima kupce – amajlije protiv uroka, žive ili osušene gmizavce, veštačke vilice i zube, ali možete se i slikati sa majmunima na ramenu, dekorisati ruku kanom, čuti kakva vas sudbina čeka nakon što vam gatare pogledaju u dlan ili karte. Desiće vam se, možda, i da završite sa zmijom oko vrata ukoliko se malo duže zadržite u blizini ukrotitelja zmija. Naravno, na kraju će insistirati da za tu “uslugu” morate i da platite.
Sa prvim mrakom, Džema el-Fna pretvara se u veliku menzu na otvorenom, sa štandovima na kojima se pravi raznorazna hrana, i među kojima ne možete samo šetati i razgledati a da vam barem 30 ljudi ne priđe i ne ispriča detaljno šta je na njihovom štandu te večeri na meniju.
Dim od prženja hrane se širi na sve strane, dok se umesto zvuka zurli koje su mamile zmije tokom dana, trgom uveče prolamaju neke drugačije melodije, uz koje grupe ljudi igraju tradicionalne plesove, dok drugi “pecaju” flaše (nisam shvatila u čemu je poenta, ali rade to vrlo predano na nekoliko mesta na trgu), treći bacaju u vis neke svetleće objekte koje, valjda, i prodaju, četvrti duvaju u nekakve pištaljke koje su takođe na prodaju…
Ukratko, trg Džema el-Fna je potpuni kulturološki šok i istovremeno atak na sva vaša čula odjednom, iskustvo neuporedivo sa bilo kojim drugim. Mene je najviše asocirao na atmosferu gradova i trgova koje je Markes opisivao u svojim pričama magičnog realzma. Iako sam bila u Latinskoj Americi, o kojoj je Markes zapravo pisao svoje neverovatne priče, tamo nisam videla nešta što bi bilo ovoliko slično tim grotesknim opisima. Džema el-Fna je definitivno nešto najbliže tome što postoji u stvarnom svetu.
Za obilazak samog Marakeša preporučujem 3 cela dana kako biste zaista upili njegovu neverovatnu atmosferu i obišli sve što je najinteresantnije, a iz ovog grada imate na raspolaganju dosta zanimljivih jednodnevnih ili višednevnih ekskurzija o kojima možete pročitati ovde.
Ukoliko želite da posetite ovaj neverovatni grad, pročitajte post posvećen pripremnim koracima za putovanje u Maroko.
