Koja sve zanimljiva mesta možete obići jednodnevnim ili višednevnim izletima iz Marakeša, i kako da znate šta je “prava” a šta “lažna” pustinja u Maroku?
Iako je naše putovanje po Maroku bilo organizovano tako da smo posetile Marakeš, Fes i Šefšauen (Plavi grad), što su destinacije koje od srca preporučujem, mogu reći da verujem i da bi plan puta koji uključuje samo Marakeš i okolne gradove i mesta takođe bio jako zanimljiv.
Mi smo doletele u Marakeš, vozom otišle u Fes, pa autobusom u Šefšauen, i naposletku iz Fesa letele u Evropu. Ukoliko, pak, i dolazite u Marakeš i iz njega letite nazad, možda vam je jednostavnije da boravak organizujete tako što ćete obilaziti samo taj središnji i južni deo Maroka, jer put na sever zahteva minimum 7 sati vozom u jednom smeru, što praktično znači gubljenje cela 2 dana do Fesa i nazad. Postoji, doduše, i avion Marakeš – Fes preko low cost kompanije Air Arabia Maroc, košta 30ak evra – isto koliko i voz, ali leti samo jednom nedeljno, pa je pitanje da li baš uvek može da se uklopi u plan puta, ali svakako je, ukoliko ga uklopite, isplativ i izrazito štedi vreme.
O pripremnim koracima za putovanje u Maroko, kao i o tome kako da napravite plan puta u odnosu na broj dana koji imate na raspolaganju, možete pročitati ovde.
Marakeš ne smete ni slučajno izostaviti iz svog plana, a iz njega postoje brojne zanimljive ekskurzije, pre svega do grada Essaouira, za koji svi kažu da je fenomenalan, zatim do vodopada Ouzoud, koji turisti takođe jako vole, kao i do mesta Ourzazate (čita se Uarsasat) i Ait-Ben-Haddou, i naravno – do pustinje Sahare.
Sve ekskurzije možete bukirati preko svog rijada, ali i online, ili u gradu u turističkim agencijama koje prodaju aranžmane. Trebalo bi da je najjeftinije i najsigurnije bukirati preko rijada, mada je naše iskustvo sa preporukom domaćina iz rijada bilo jako loše, i ni dan danas ne znam koji su bili njegovi motivi da nas pošalje na ekskurziju u lažnu pustinju Zagoru, po onoj hladnoći, u onakvu prljavštinu, posebno imajući u vidu da je taj rijad izuzetno visoko ocenjen na Booking-u, što je i bio odlučujući faktor da u njemu odsednemo i da imamo poverenja u preporuke osoblja.
AIT-BEN-HADDOU I OUARZAZATE
Ksar Ait-Ben-Haddou je na Uneskovoj listi zaštićene kulturne baštine, i nemojte slučajno propustiti da obiđete ovo jedinstveno mesto. Nalazi se jugoistočno od Marakeša, na putu za Saharu, do njega se stiže kroz pojas Visokog Atlasa, i sama ta vožnja, iako traje ceo dan, je jedno neverovatno iskustvo.
Reč ksar znači neku vrstu utvrđenja, naselje okruženo visokim bedemima, i tipično je za život društvenih zajednica u tom delu pre-saharske regije. Ksar Ait-Ben-Haddou izgleda kao neki veliki termitnjak iznikao direktno iz zemlje.
Jednodnevne ekskurzije za Ait-Ben-Haddou, koje uključuju i obilazak obližnjeg grada Ouarzazate, organizuju se svakodnevno iz Marakeša, ali baš u tom periodu kada smo mi bile u Maroku, trajalo je renoviranje puta kroz Visoki Atlas. To je značilo da su gužve ogromne, i da nije izvodljivo obići ksar i Uarsasat za jedan dan. Tako nam je barem kazao domaćin u rijadu, mada sad više i ne verujem ni u šta što je taj čovek rekao.
Zato nam je predložio da odemo u pustinju kod mesta Zagora, prespavamo jednu noć u pustinjskom šatoru, i tako ćemo, tvrdio je, imati priliku da vidimo i Ait-Ben-Haddou i Ouarzazate na putu do pustinje, a pri tom ćemo, uveravao nas je, doživeti nezaboravno iskustvo pustinje.
Nama se nije išlo u pustinju jer je temperatura u februaru čak i u Marakešu tokom noći bila jedva 1-2 stapena, spavanje u šatoru bez vreća i opreme nije delovalo kao primamljiva opcija jer znamo da se u pustinji temperatura dosta spušta noću, i čak smo se više raspitivale za izlet do Essaouire, grada na obali Atlanstskog okeana, ali dečko je tvrdio da su mu neki gosti nedavno rekli da uopšte nije toliko hladno u pustinji u šatoru, da se dobije po nekoliko ćebadi i da je iskustvo sjajno, da je i on išao ranije i jako mu se dopalo itd.
Tako nas je ubedio da odemo na taj izlet, za koji je, „samo za nas“, izdejstvovao cenu od 65 evra umesto 70 koliko agencije inače, kao, naplaćuju. Naravno, iako nećemo provesti noć u rijadu, uredno će nam biti naplaćena 30ak evra jer nam koferi i sve stvari ostaju tu, dakle pustinjska avantura nas košta oko 100 evra po osobi, kad uračunamo i vodu i hranu koju smo kupovale usput do Zogore.
U Maroku vam je uvek jasno da cena „samo za vas“ ne znači apsolutno ništa, ali računale smo da je 65 evra OK ponuda za celodnevnu vožnju kombijem, smeštaj, večeru i doručak u šatoru, kao i jahanje kamila.
Meni je to jahanje kamila oduvek bilo strašno odbojno, nepotrebno mučenje životinja zarad stupidnih turističkih fotkanja, ali kad mi nije preostala druga opcija za obilazak ksara, pristala sam, ubeđujući sebe da je to nesretno jahanje kamila možda, ‘ajde, najlakši ili jedini način kretanja kroz pustinju preko peščanih dina. Svakako, naš primarni cilj je bio da vidimo Ait-Ben-Haddou, a pustinja se tu, eto, slučajno zadesila sticajem okolnosti.
Sa sobom smo ponele rezervnu garderobu i dodatne čarape ako baš bude toliko hladno, kao i kabanice za svaki slučaj ako padne kiša, jer kažu da kiše u nekim delovima tog puta kroz planine umeju da liju kao iz kabla.
Ispostavilo se da su radovi na putu tog dana bili obustavljeni, dakle, mogla se komotno izbeći pustinja i otići samo u Ait-Ben-Haddou, ali nema veze, mislile smo, vozeći se kombijem sa nasumično sklopljenom ekipicom saputnika koja se ispostavila kao super društvo: jedan par iz Holandije, par iz Španije, otac i ćerka takođe Holanđani, i nas dve. Iz priče smo saznale da smo svi platili različitu cenu iste ekskurzije (nas dve smo najjeftinije prošle). Atmosfera u kombiju je bila sjajna, jako smo se lepo združili, a i vozač je bio zanimljiv i duhovit, osim toga što je vešto savladavao krivine i izazove na dugom putu kroz planine.
Iako dosta naporno, to celodnevno putovanje kombijem, ostavilo nas je bez daha u najpozitivnijem smislu reči, jer smo na putu od Marakeša do pustinje prošli bukvalno sva 4 godišnja doba, raznolike predele – od snega visine metar, do palmi i kaktusa. U Sahari je ove godine pao i prvi sneg u poslenjih 25 godina, što je dalo dodatnu čar izgledu pustinjskih krajolika.
Snega svakako uvek ima u onim delovima puta koji su najbliži najvišem vrhu Atlasa, Tubkalu (Jbel Toubkal, 4.167 m), jer planinski put kojim smo se vozili, poznat pod nazivom Tizi n’Tichka, leži na 2.260 metara nadmorske visine.
Krenuli smo iz nekog polu-prolećnog dana u Marakešu, i za par sati na prvom stajanju za odmor na preko 2.000 metara bili smo u dubokom snegu.
Posebnu čar vožnji davala je muzika u kombiju, neka strašno zanimljiva kombinacija arapskih „narodnjaka“ i hip-hopa, koju smo pokušali da Shazamujemo, naravno, bezuspešno. Potpuni andergraund, ritmovi koji su nam se toliko uvukli u uši da smo celo veče kasnije u pustinji evocirali melodije.
Prolazili smo pored raznih zabačenih sela koja izgledaju kao da su deo planina na čijim se padinama nalaze, videli smo neverovatne kanjone, kaktuse pod snegom, šume palmi. Vožnja zaista vredna sama po sebi, iako se nema vremena za neko preterano stajanje i razgledanje, već se sve gleda iz kombija.
Dolazak u Ksar Ait-Ben-Haddou je doživljaj za sebe, jer arhitektura i izgled ovog mesta nastalog u 17.veku je nešto zaista jedinstveno.
Prilikom obilaska ksara, lokalni umetnik nam je predstavio i jednu zanimljivu slikarsku tehniku koja se neguje u tom kraju, a to je slikanje šafranom, indigom i čajem. Čaj služi kao „nevidljivo mastilo“, jer zapravo tek kada se papir zagreva na vatri, slika se polako pojavljuje tako što se šećer iz čaja karamelizuje i stvara oblike kamila i kuća.
Nakon zagrevanja slika je potpuno fiksirana, boja se ne skida, i postaje zanimljiv autentični suvenir koji možete poneti iz Maroka.
Svetske produkcijske kuće još 60-ih godina prošlog veka otkrile su ovu jedinstvenu lokaciju, i prvi poznati film koji je ovde snimljen je Lorens od Arabije, a tokom narednih decenija Ait-Ben-Haddou je poslužio kao scenografija za brojne filmove i serije kao što su Gladijator, Vavilon, Igra prestola…
Po izlasku iz ksara lokalni vodič i neki trgovci pokušali su da nam uvale da kupimo nekakve marame/turbane nalik onom koji je vodič imao, jer će nam, kako su rekli, trebati zbog peska u pustinji, a sa tim turbanima se, tobože, lakše izlazi na kraj s peskom koji ide u oči zbog vetra. Nismo naseli na tu priču, a ubrzo se ispostavilo i da u „pustinji“ u kojoj smo boravili nema ni „p“ od peska, što su i ti ljudi naravno znali ali su hteli da zarade na nama.
PUSTINJA
U mesto Zagora pored koga se nalazi „pustinja“ stigli smo malo pre zalaska sunca, što je i bio plan, jer nam je objašnjeno da je pustinja najlepša kada sunce zalazi.
Negde na sred tog magistralnog puta kombi je stao, i tu su nas čekali domaćini iz pustinje sa kamilama. Moram priznati da mi je sama lokacija odmah bila jako čudna, jer uopšte nije delovalo kao da su peščane dine koje sam zamišljala igde blizu.
Popeli smo se na kamile, i odmah sam imala grižu savesti jer je bilo jasno da po tom terenu koji je više neki polu-kamenjar sa malo prašine/peska, možemo i peške, i uopšte nije potrebno da jašemo te jadne životinje. Uostalom, Omar, naš domaćin iz pustinje, hodao je ispred karavana, a vozač kombija je otišao u naselje da spava u hotelu. Kasnije, kada smo videli naš šator i „krevete“, bilo nam je jasno i zašto…
Prvo smo na kamilama prešli taj auto-put, onda smo malo išli preko neke ravne površine, pa smo još jednom prešli auto-put na drugom mestu, i tu negde, gotovo uz sam put, ugledali šatore u kojima ćemo biti smešteni.
Jahanje kamile je pri tom ekstremno neudobno i ni malo prijatno, a malo je reći da smo se odmah osetili kao nasamareni turisti, jer je bilo potpuno jasno da iako smo, tehnički, možda u pustinji, ovo mesto nije ni blizu onoga što očekujete kada pomislite na Saharu.
Istina, sunce je zalazilo i predeo je, iako potpuno pust i gotovo bez peska, izgledao predivno, smenjivale su se boje od žute do roze, menjale se dužine i oblici senki.
Sunce je posle 20ak minuta skroz zašlo, a mi se obrele ispred našeg šatora, koji smo delile sa Holanđaninom i njegovom ćerkom, dok su parovi bili u susednom šatoru.
Već na prvi pogled, svi smo se zgranuli „enterijerom“ šatora, flekama na dušecima na kojima treba da spavamo, prljavom ćebadi, i kompletnim uslovima u kojima smo se zatekli. Nije da smo zamišljali neki luksuz, nije da nismo kampovale u životu, ali ovo je stvarno bilo ispod svakog nivoa prihvatljivosti. Što je najgore, vozač je otišao, nemamo ni njegov broj, i bukvalno nemamo kome da se požalimo.
Omar je, istina, bio jako ljubazan, i fascinirao nas je svojim znanjem engleskog ali i još nekoliko drugih jezika koje je, kako kaže, naučio isključivo komunicirajući sa turistima. Nije išao u školu, njegova porodica ima kamile, i od malena se samo time bavi.
On i njegovi pomoćnici iz kampa pripremili su nam večeru koju su nam servirali u „trpezariji“, polu-mračnom šatoru u kome smo sedeli na podu, na polu-vlažnim tepisima, i ja sam, iskreno, izbegavala meso, jer sam samo zamišljala kako su ga kupili od onih mesara koje smo viđale u Marakešu i usput, što prodaju meso koje danima visi na kukama obloženo muvama. Ne želim ni da znam u kojoj vodi su i kako prali posuđe, s obzirom na to da nigde u blizini nema tekuće vode a higijenski uslovi u kampu su katastrofalni.
Posle večere smo se okupili ispred šatora oko vatre, pili čaj, domaćini su nešto pevali i pokušavali da nas zabave, a ja sam postajala sve nervoznija jer je postajalo strašno hladno, proganjao me je i osećaj da sam ispala najgluplji turista, a uz to se približavao i momenat kada ćemo morati da spavamo u onom brlogu od šatora.
Popila sam tabletu protiv alergije, pošto nisam znala šta sve može tu da me snađe, a devojka iz Holandije je pripremila pumpicu za astmu jer je bilo jasno da će joj trebati tokom noći.
Kabanice koje smo ponele ispostavile su se kao spasonosno rešenje, jer kada smo ih obukle preko kaputa i svih stvari koje smo ponele, najlon je zadržao toplotu, i tako smo, polu-kondenzovane, nekako pregurale noć, pokušavajući da nijednim delom kože ne dotaknemo flekavi dušek ili prljavu ćebad u koju smo morale da se umotamo.
Iako planinarim, kampovala sam, znam šta je hladnoća i dobro je podnosim, moram reći da je ta noć smrzavanja jedna od najvećih agonija u mom životu. Umotana u 4 ćebeta i dalje sam cvokotala, jedva da sam uopšte spavala, odlazak u WC je bio nemoguća misija jer bi trebalo po mrklom mraku hodati 200 metara do WC šatora, i u jednom trenutku mi je bukvalno došlo da izađem napolje i da vrištim na sav glas da odmah dođu po mene i vode me negde u civilizaciju.
Kasnije saznajem da su i svi ostali tako proveli noć, dok se neko iz susednog šatora, očigledno već prethodno bolestan, dodatno razboleo i toliko gušio od kašlja celu noć, da je to bilo neizdrživo za slušanje, prosto je ulivalo neki dodatni nemir jer smo imali utisak da se osoba davi u šatoru pored.
Ujutru pre 6 svi su već bili ispred šatora i pokušavali nekako da se zgreju, face uglavnom smrknute i besne, a domaćini su nam poslužili čaj i doručak. Nismo znali šta da kažemo jedni drugima kada smo se sreli posle neprospavane noći, samo smo se nemo gledali u neverici šta nam se desilo.
Primetili smo da je jedan od domaćina proveo noć napolju, zamotavši se u tepihe na kojima smo prethodno veče sedeli oko vatre. Verujem da su ti ljudi naviknuti na takve uslove, ali za nas je ovo bila zaista tortura.
Ponovo smo jahali nesretne kamile na putu do auto-puta na kome nas je čekao vozač, koji je takođe video „koliko je sati“ i osim pozdrava nije ništa više rekao. Nakon malo vremena ja sam započela priču o uslovima u kampu, drugi su se nadovezali, a vozaču je bilo očigledno neprijatno, i to nam je i priznao.
Rekao je da ni on više ne može da podnese da svaki put doživljava istu stvar – ljudi dolaze u Zagoru nasmejani i veseli a vraćaju se besni, kazao je da je već ukazivao vlasnicima agencije na to, ali da niko neće da ga sluša, i da mu je jasno da će i njegov posao potencijalno trpeti kada se raširi priča o ovakvim obmanama turista.
Usledila je duga vožnja onim istim divnim predelima, ali mi smo sada svi bili toliko ubijeni u pojam i umorni, da smo pola vožnje prespavali. Na putu smo u povratku samo „protrčali“ kroz Uarsasat, i stali da se slikamo ispred građevine koja se zove Kazba Taourirt, tako da ne mogu baš reći da smo posetili ovaj grad iako je bio u planu ekskurzije.
Čim smo došle u rijad smesta smo tražile da nam se vrati novac, insistirale na tome da nam kažu zašto su nas ovako nasamarili, ali odgovor nismo dobile. Radnik koji nas je poslao na ovu ekskurziju nije radio ni tog ni narednih dana, a njegov mlađi brat koji je bio na smeni nam se izvinjavao i rekao da je još pre našeg odlaska upozorio brata da nas ne šalje tamo, jer, radeći u drugim hotelima, zna da niko od ozbiljnih turističkih radnika nikada ne šalje turiste u pustinju tokom januara i februara.
Preganjale smo se tako pola dana sa radnicima rijada, svi su prebacivali krivicu na one koji nisu prisutni, tražile smo da pričamo sa vlasnikom, ali on je, kažu, u Francuskoj i nedostupan je, ali nakon intenzivnog insistiranja i pretnji policijom i inspekcijom, jer nam nisu dali ni račun za uslugu ekskurzije, shvatili su da se neće lako izvući i na kraju su nam vratili novac.
Nije da je novac bio neka satisfakcija s obzirom na izgubljeno vreme i na to da mi se drugarica prehladila u kampu, ali ipak smo se bar malo manje osećale kao magarci.
ŠTA JE “PRAVA” PUSTINJA?
Vozač kombija nam je na kraju puta rekao da agencije izbegavaju da kažu turistima da Zagora nije pustinja sa peskom i dinama, i da je jedini način da se Sahara zaista doživi odlazak na drugu lokaciju – Merzugu. To mesto je u istom pravcu, ali dosta udaljenije od Marakeša, i ne može se obići za manje od 3 dana, uz barem 2 noćenja u pustinjskim šatorima. Cene tih tura su oko 350 evra po osobi, a šatori su daleko pristojniji od onih u kojima smo mi boravile.
Zato, dobro razmislite ukoliko se odlučujete za posetu pustinji u Maroku, odlazak u Zagoru je potpuno gubljenje vremena i novca, dok su se iz Merzuge svi vraćali oduševljeni.
KOKA – KOLA JE PRISUTNA
Osim jedinstvenih predela koje smo videle na putu do pustinje, ono što nam je sve vreme bilo jako zanimljivo je činjenica da smo u doslovno svakom od tih sela usput, pa makar ona imala i samo nekoliko oronulih kuća, viđale ogromne, upadljive Koka-Kola reklame. Uglavnom su čak ručno iscrtane farbom na zidu, i to uvek na nekoliko mesta na jednom objektu, bilo taj objekat prodavnica, ili neka napuštena baraka.
Koka-Kolin brending može se videti ne samo u tim zabitima, nego i na mnogim objektima u gradovima, viri sa mesta na kojima ga najmanje očekujete, i to je, suštinski, jedini poznati logotip koji ćete videti u medinama Marakeša, Fesa i u uskim plavo-belim uličicama Šefšauena.
Po povratku u Marakeš imale smo još jedan dan za obilazak grada, a potom smo vozom otišle u Fes i Šefšauen, o kojima ćete čitati u narednom postu.