Pre nego što sam ga posetila, prva asocijacija na Fes bila mi je, očekivano, čuvena kapa koja je po njemu dobila naziv. Danas mi je ovaj marokanski grad u sećanju po oker-braon boji njegovih fasada i strmim uskim ulicama prepunim zanimljivih zanatskih radionica.
Ukoliko ste prvo obišli Marakeš, uživali u ekskurzijama u njegovoj okolini, pa biste dalje da se zaputite na sever Maroka u Fes i Šefšauen (Plavi grad), to možete učiniti avionom ili vozom koji idu do Fesa, a odatle do Plavog grada postoji autobus sa nekoliko polazaka dnevno.
VOZ OD MARAKEŠA DO FESA
Let preko low cost kompanije Air Arabia Maroc na relaciji Marakeš – Fes košta 30ak evra, isto koliko i karta za prvu klasu voza, avion leti samo jednom nedeljno i zato proverite da li ga možete uklopiti u plan puta.
Voz ima više svakodnevnih polazaka, regularna karta košta oko 18 evra, ali od Marokanaca smo čule da ponekad ume da bude krcat pa mnogi moraju da stoje (!), a pošto se treba voziti 7 sati do Fesa, stajanje nije dolazilo u obzir ni u teoriji pa smo za 30 evra uzele kartu za prvu klasu gde su mesta numerisana.
Nama se, zapravo, avion čak i uklapao savršeno u tajming, ali ja se plašim letenja (da, stalno putujem i stalno se plašim, ni malo me strah ne popušta koliko god puta letela) i to bi mi bio stres, pa smo zato išle vozom. Imam tu sreću da mi je drugarica carica puna razumevanja i hvala joj.
Vozovi su u Maroku veoma pristojni i rekla bih čistiji od mnogih naših kojima sam se vozila, ali sedmočasovna vožnja bila bi, naravno, beskrajno dosadna da nije bilo te slučajnosti da u kupeu sedimo sa dve Marokanke i jednim Marokancem, od kojih su svi otprilike naših godina, i svi iz očigledno različitih društvenih i kulturnih miljea, pa smo tako stekle baš ono iskustvo koje smo jako želele – da popričamo sa našim vršnjacima u Maroku i da se malo bolje se upoznamo sa njihovim načinom života i kulturom u opuštenom razgovoru.
Kombinacija njih troje nije mogla biti bolja sa stanovišta kulturne raznolikosti Maroka: jedna devojka iz Marakeša obučena tradicionalno sa maramom na glavi i crtežom kanom na ruci, druga iz Kazablanke izrazito moderna u helankama i majici na bretele, i dečko iz Irfana, planinskog grada koji postaje sve popularnija turistička destinacija u Maroku.
Devojka iz Marakeša donekle razume ali ne govori engleski, ali je sama izrazila želju da učestvuje u razgovoru koji smo vodili, pa je devojka iz Kazablanke (koja se zove Fatim) prevodila.
Saznale smo tako da crtež kanom koji devojka iz Marakeša ima na ruci znači da se skoro udala, jer je crtanje kanom po šakama deo svadbenih običaja. Kazala nam je da je jen muž tražio da ona prestane da radi u hotelu u kome je bila zaposlena. Na naše pitanje zašto je pristala na to, ona je slegla ramenima i rekla da joj je posao ionako bio dosadan, pa joj suprugova želja nije toliko teško pala. Takođe nam je rekla kako je njen muž još pre braka izneo svoje stavove o tome da ne želi da njegova supruga bude zaposlena, i da je smatrao da ona treba da se izjasni da li na to pristaje. Ukoliko ne bi pristala, on ne bi želeo da se venča sa njom.
Fatim je, sa druge strane, potpuna suprtnost: putovala je i radila u par zemalja sveta, pomenula je nekoliko bivših momaka, a sa ovim kod koga je sad bila u poseti je i živela dok se on zbog posla nije preselio iz Kazablanke u Marakeš. Rekla je da joj se više puta u svom gradu, Kazablanci, desilo da je nepoznati sugrađani na ulici „opomenu“ zbog izbora garderobe, i da je to sasvim uobičajena pojava u tradicionalnijim gradovima Maroka. Kaže da je Kazablanka izrazito nezanimljiv i staromodan grad, Marakeš jako voli jer su ljudi otvoreniji i moderniji, ali ne planira da nastavi život u Maroku već želi da se odseli u inostranstvo jer joj ne odgovara patrijarhalni sistem Maroka u kome žene nemaju jednaku slobodu izbora kao muškarci.
Nakon što su Fatim i druga devojka izašle na svojim stanicama, negde malo pred Fesom, na vrata našeg kupea došla su dva momka vrlo neprijatnog, agresivnog stava, i nešto su vrlo glasno tražili na arapskom od Marokanca koji je sedeo s nama.
On je izvadio malo novca iz džepa i dao im, odgovorivši na još nekoliko njihovih očigledno insistirajućih pitanja. Situacija je bila nekako nategnuta, mi smo sve vreme ćutale i ignorisale ih gledajući u stranu kroz prozor iako su i nas pokušali da „dozovu“ i uvuku u razgovor. To se ispostavilo kao pametna reakcija, i nije došlo do incidenta.
Kasnije saznajemo da su ta dvojica nekako ušla u voz krijući se od konduktera, i traže od putnika novac uz neku besmislenu priču da im fali za kartu, insistirali su da momak iz našeg kupea i nama prevede šta žele da bismo im i mi dale pare, ali momak je rekao da nema način da nam prevede jer ni on ni mi ne pričamo nijedan strani jezik.
Kaže da se ovakvi upadi ponekad događaju, ali uglavnom noću, da nam ne bi preporučio noćnu vožnju vozom u Maroku, ali da je danju ipak bezbedno, iako, istina, malo neprijatno kada se ovako nešto dogodi.
FES
Svi saputnici iz voza naglasili su nam da je Fes izrazito konzervativan grad, verovatno najkonzervativniji u Maroku, kao i da vodimo računa da se ne zavlačimo po mračnim ulicama noću, iako, kažu, mala je šansa da se turistima nešto desi pošto je policija uvek u pripravnosti.
Medina Fesa, poznata kao kulturni i duhovni centar Maroka, ali i kao prestonica starih zanata, osnovana je u 9. veku i danas je pod Uneskovom zaštitom. Ima još uže i zapetljanije ulice nego medina Marakeša, a na njima ubedljivo brojčano dominiraju muškarci.
U zgusnutim radnjama najčešće rade stariji ljudi, zanatlije koje verovatno godinama održavaju porodični posao. Za razliku od Marakeša, ovde vas trgovci ne dozivaju iz prodavnica u tolikoj meri, niti se cenjkaju toliko. Par puta nam se desilo da uopšte ne žele da pregovaraju o ceni, što je u Maroku pravo iznenađenje.
Prva osoba koja nas je dozivala iz prodavnice bio je simpatični stariji gospodin koji se, čuvši da smo iz Srbije, oduševio i počeo da izgovara rečenice na (otežanom) srpskom! Ispostavilo se da je valjda nekada davno radio u Jugoslaviji i da mu je supruga Slovenka. Nismo mogle sve da ga razumemo jer se očigledno odavno vratio u Maroko i zaboravio srpsko-hrvatski, ali jako je lep i zanimljiv osećaj kada u ambijentu potpuno različitom od svega što poznajete, u kome ne vidite bukvalno nijednu sličnost sa vašim “domaćim terenom”, odjednom spoznate da među tim ljudima, za koje ste bili potpuno sigurni da su apsolutni stranci, postoje toliko jake konekcije sa “vašim svetom”.
Za obilazak svih najznačajnijih tačaka medine Fesa treba da izdvojite jedan ceo dan, ili još bolje jedan i po, i moj je savet da obavezno bukirate šetnju sa vodičem, jer ovde je snalaženje još komplikovanije nego u Marakešu.
Naš jutarnji obilazak sa vodičem bio je pun pogodak, jer je tada najmanja gužva, a dan smo započele uz miris hleba iz “kolektivnih pekara”, u koje žene iz komšiluka rano ujutru donose testo koje su pripremile, a gotov hleb pečen na tradicionalni način sačeka ih kasnije tokom dana. Ponekad, kaže vodič, deo hleba pokupe i deca na odmoru u školi.
Uske mračne prolaze kroz koje smo prolazile da bismo stigle do ulaza u neke objekte, bez vodiča garantovano ne bismo nikada same uspele da pronađemo. Naravno, imajte na umu da će vas vodiči uvek voditi po zanatskim radnjama sa kojima imaju dilove, jer dobijaju procenat od novca koji u prodavnicama potrošite, i u Fesu konkretno budite obazrivi sa cenama, jer naš utisak je da su cene daleko veće kada dođete u radnju sa vodičem.
Obići ćete prodavnice tepiha i tekstilne robe, a u svakoj će poneko glumiti da baš on ručno izrađuje sve te komade, pa će vam se tako desiti, na primer, da žena koja, kao, veze jastučnicu u radnji, čim kupite neki komad i krenete ka izlazu, ustaje i staje za pult, slaže materijale i zapravo radi skoz neke druge stvari, jer njen posao prodavačice očigledno podrazumeva i da glumi “autentičnost” za turiste kada uđu u radnju sa vodičima.
U prodavnici u kojoj smo kupile arganovo ulje, čuveni marokanski prirodni preparat za negu kože i kose, prodavac nam je objasnio kako njegova majka lično pravi ulje. Gospođa je sedela u jednom uglu među staklenim vitrinama prodavnice gde joj je postavljena “scenografija” i pravila se da meša nekakvu smesu. Izašavši iz radnje, odlučila sam da dokupim još nešto, i nije prošlo duže od minut kada sam ponovo ušla, a gospođa nije više bila tu.
Ali koliko god da su sve te demonstracije starih zanata samo predstava za posetioce i način da se “pojača” autentičnost doživljaja za turiste, proizvodi su zaista odlični i kvalitetni, i nećete zažaliti što ste ih kupili.
Uz ovdiča ćete u mnogim od tih radnji moći da se popnete i na krov zgrade odakle se pruža predivni pogled na medinu, koji inače ne biste imali priliku sami da pronađete.
U Fesu je prenatrpanost radnji, nemogućnost da shvatite gde prestaje jedna a počinje druga tezga, kao i šta se uopšte prodaje ili popravlja ili prepravlja na mnogim štandovima još veća nego u Marakešu, i baš zbog toga je ova medina zaista jako zanimljiva.
Videćete u medini Fesa radnje za izradu nameštaja, ogledala, drvenih predmeta, i čak celu jednu uličicu u kojoj se samo farba tekstil.
Jedan od najvećih utisaka u Fesu svakako ostavljaju predmeti od kože, po kojima je ovaj grad nadaleko poznat, kao i čuvena štavionica Chaouwara koju možete videti samo sa terasa okolnih prodavnica kožne galanterije.
Pre izlaska na terasu dobile smo po grančicu nane da stavimo pod nos, pošto je smrad tokom štavljenja kože vrlo neprijatan.
Ceo proces obavlja se na tradicionalni način, gotovo istovetno već vekovima unazad. Korite se samo prirodne tečnosti i materije, a među njima je, recimo, i izmet od goluba, koji sadži amonijak neophodan za postizanje elastičnosti materijala kako bi bolje upijao boju.
Radnici u štavionici bosi, svojim tabanima gnječe materijal oko 3 sata, kako bi se postigla željena mekoća, a boje se dobijaju iz prirodnih izvora: keder drvo daje braon boju, cvet maka crvenu, nana zelenu, indigo plavu, a šafran žutu.
Pored kožarskog, i kazandžijski zanat je među najznačajnijim u istoriji Fesa, a na trgu Sefarin, koji je po nazivu ovog zanata i dobio ime, možete videti kako se izrađuju predmeti od bakra, i ukoliko ste se, kao nas dve a verujem i mnogi drugi, zaljubili u marokanski čaj, ovde možete kupiti odlične ručno pravljene čajnike.
Osim po zanatima, Fes je poznat i po najstarijem univerzitetu na svetu, a to je Karauin (Qaraouiyine). Ovu čuvenu školu, koja je u početku bila mala džamija, osnovala je Fatima Al-Fihria 859. godine, a vremenom je Karauin postalo mesto školovanja najučenijih ljudi i važan centar islamske duhovnosti Maroka. Univerzitet ne možete posetiti, ali ga možete videti sa nekog od krovova radnji u koje će vas vodič odvesti.
Obratite pažnju na natpise po gradu, jer na svakom možete videti i ispis na berberskom alfabetu, koji smo mi u šali zvale “ćirilica” zbog sličnosti nekih slova sa oblicima ćiriličnog “ž”, “i” itd.
Kroz Fes protiče i reka, koja je godinama služila kao neka vrsta odvodnog kanala kojim je tekla prljavština iz štavionica kože i drugih zanatskih radnji, i decenijama je bila prekrivana betonom zbog smrada koji se širio. 2007. započeo je projekat revitalizacije reke koja sada već ima formu nečega što nije ruglo grada.
Nakon zavšetka ture sa vodičem preporučujem ručak u restoranu Nejjarine u kome smo kao predjelo dobile više različitih preukusnih marokanskih salata, i izvrsni tažin kao glavno jelo. Enterijer zdanja je zanimljiv sa tradicionalnom dekoracijom, ali mi smo sedele na krovu na terasi, i naravno, delile obrok sa mačkama, kojih ima u ogromnom broju u doslovno svakom marokanskom gradu, i uvek se odmah stvore pored vas dok jedete.
Posle ručka, iz uskih strmih ulica Fesa, u kojima valjda zbog nagiba nema mnogo bicikala i motora, već samo magaraca i konja, možete izaći kroz čuvenu Plavu kapiju (Bab Bou Jeloud), i zaputiti se taksijem za 10ak dirhama (1 eur) do tzv. Grobova Merinida.
Ostaci grobova dinastije Merinida iz 14. veka (za čije vladavine je Fes dostigao vrhunac razvoja) nalaze se na brdu iznad Fesa, fantastičnoj lokaciji sa sjajnim pogledom na grad. Sa druge strane brda pruža se pogled na groblje, a ceo predeo poznat je i kao mesto na koje pastiri dovode ovce na ispašu. Tako vam se može desiti, kao što se desilo nama, da vam se na vrhu u uživanju pridruži i stado ovaca.
Ovo mesto očigledno je omiljeno za predah i brojnim lokalcima koji dolaze porodično popodne da uživaju u pogledu na grad i zalazak sunca.
Ipak, potrudite se da se u medinu vratite pre nego što sunce skroz zađe, jer sa prvim mrakom Fes postaje dosta sablasno mesto, prodavci (zimi) već oko 18h pakuju stvari i zatvaraju radnje, ulice se prazne, i postaju malo neprijatne za šetnju.
Dve Španjolke koje smo upoznale u rijadu doputovale su veče posle nas oko 21h iz Plavog grada, i delovale su baš izbezumljeno i uplašeno kada su ušle u hotel. Ništa im se zapravo loše nije dogodilo na putu od autobuske stanice do rijada, ali rekle su da su zapanjene koliko je Fes sablasan za šetnju iako uopšte nije bilo kasno, jer su se u Šefšauenu bezbrižno vraćale u rijad i posle ponoći.
I nama je dolazak u Fes prethodnog dana, iako je bilo tek kasno popodne i radnje su još radile, izgledao slično. Poneke preuske ulice bez prozora na fasadama deluju na prvi pogled zastrašujuće pusto i nesigurno čak i tokom dana, ali suštinski ubrzo shvatite da ne treba da brinete o sigurnosti ukoliko se ne zavlačite baš noću po budžacima.
Fes je svakako grad jako vredan obilaska, i njegove znamenitosti i autentičnost neće vas ostaviti ravnodušnim.
Sledeća, poslednja stanica u Maroku, je Plavi grad, a ako su vas moje priče inspirisale da posetite ovu zanimljivu zemlju, saznajte ovde prvo kako da se pripremite za odlazak u Maroko.