Lako je pročitati reč Šefšauen ovako kad je transkribovana, i lako mi je sada kada sam taj naziv izgovorila puno puta. Ali ni malo mi nije bilo lako kada sam prvi put videla ispisano ime ovog marokanskog grada: Chefchaouene. Šta raditi sa ovim nazivom? Može se skratiti na Chaouen, što su Marokanci i uradili, pa tako sada tu skraćenu varijantu uglavnom koriste kao ispis na suvenirima, ali može se i jednostavno zvati Plavi grad. Više je nego jasno zašto.
Ukoliko u Šefšauen dolazite iz Fesa, na raspolaganju vam je autobus koji vozi nekoliko puta dnevno. Ipak, preporučujem da čim stignete u Fes kupite kartu za Plavi grad, jer mi smo van sezone, u februaru, kada bi trebalo da i nema toliko puno turista, jedva ugrabile karte dva dana unapred za vreme polaska koje nam je odgovaralo.
Nakon četvoročasovne (ako ne i malo duže) vožnje udobnim klimatizovanim autobusom, stiže se u vrlo interesantni plavi Šefšauen okružen visokim planinama, koje dodatno doprinose zanimljivosti ambijenta.
Grad je osnovan 1471. i u početku je to bila samo mala tvrđava poznata kao Šefšauen Kazba, oko koje je kasnije izniklo naselje.
Postoji nekoliko pretpostavki kako se rodila praksa farbanja fasada u plavo. Jedna je da je razlog jevrejska tradicija i kultura koja je veoma jaka u ovom gradu, a po kojoj plava boja predstavlja nebo i podseća ljude na boga; druga pretpostavka je da ta boja čini da ima manje komaraca, treća je da plavo održava svežinu i nižu temperaturu tokom toplih letnjih meseci…
Stariji tanovnici Šefšauena tvrde da su zdanja do pre nekoliko decenija bila uglavnom bela, i da je plav bio samo stari jevrejski kvart, ali kako god bilo, danas se plava farba na svim fasadama redovno održava i obnavlja, što je ovo mesto učinilo jedinstvenom i veoma popularnom turističkom destinacijom.
Ukoliko ste bili na grčkim ostrvima, posebno na Kikladima, Plavi grad će vas na neki način vizuelno podsetiti na njih. Doduše, primetićete da su fasade ipak nekako ruinirane u odnosu na one upeglane grčke, što im, sa druge strane i daje šmek, a čak su i mačke, “zaštitni znak” kako grčkih ostrva tako i Maroka, u Šefšauenu nekako polu-divlje i “raščupane”. (Takve su, ustvari, mačke u svim marokanskim gradovima)
U Šefšauenu vam vodič nije potreban, a za obilazak gradića dovoljan je jedan dan. Duša će vam izaći na nos od beskrajnog penjanja uz stepenice, ali će vas svake nove savladane stepenice nagraditi lepim pogledom koji ćete poželeti da fotografišete, i tako ćete na kraju dana shvatiti da ste napravili na desetine fotografija plavih zidova, plavih vrata, plavih prozora, plavih saksija, plavih kuća, koje ni sami više nećete razlikovati jedne od drugih.
Ulice će nakon sat vremena obilaska postati jedan veliki plavi lavirint, ali upravo to je čar Šefšauena – izgubiti se u beskrajnom plavetnilu njegovih uskih sokaka.
Naravno, koliko god ulice nekog marokanskog grada bile uske i strme, to nikako ne znači da se njima ne voze motorna vozila. Kao vlasnicu jednog baš malog gradskog automobila kog uspevam da provučem svuda i parkiram na nemoguće malim mestima, čak i mene su šefšauenski vozači zaprepastili vozačkom preciznošću na najneverovatnijim lokacijama.
Osim standardnih “Hello” i “How are you” koje su nam svakodnevno po ceo dan dobacivali momci u Marakešu i Fesu, ovde u Plavom gradu je vrlo česta bila i rečenica/rima: “Do you wanna get high, high as a sky?” Ni ne čudi, jer opšte je poznato da je planina Rif na kojoj se Šefšauen nalazi čuvena kao regija u kojoj se uzgaja kanabis, i ceo taj kraj poznat je po proizvodnji hašiša.
Takođe, Rif je i mesto na koje rado dolaze planinari, a ukoliko volite rekreaciju, preporučujem da se popnete na obližnje brdo na kome se nalazi takozvana “španska džamija”, koja nije u funkciji, ali iz njene blizine pruža se divan pogled na Plavi grad.
Do gore će vam trebati 15ak minuta peške, a na putu do tamo ćete videti onog noja kojeg sam pominjala u prvom postu o Maroku. Ako se malo zadubite, možete ga videti u donjem desnom uglu slike, slučajno je upao u kadar, a nisam ga slikala izbliza delom iz razloga što mu je gazda bio jako neljubazan, ali i delom zbog toga što me je u trenutku samo spucala sva pogrešnost i bizarnost tih slikanja za novac sa egzotičnim životinjama. Imala sam taj osećaj i u Marakešu dok sam fotografisala zmije (doduše krišom od oka ukrotitelja), ali noj na ulici je već bio previše.
Činjenica da se Šefšauen nalazi u planinskom predelu znači i da su temperature dosta niže, posebno uveče i noću. S obzirom na to da naš hotel (kao i mnogi objekti tamo) nije imao klime za grejanje u sobama, praktično sve vreme dok smo boravile unutra provodile smo u kaputima.
Vlasnici objekta, koji inače žive u istoj toj kući bez grejnih tela, rekli su nam da je uobičajeni način na koji se oni, ali i ostali ljudi u gradu greju noću zimi, taj da napune nekoliko flaša vrućom vodom i umotaju se zajedno s njima u ćebe. Nismo to isprobale, ispod ćebeta nam je suštinski bilo sasvim OK, samo je za presvlačenje i odlazak na tuširanje bilo potrebno malo (više) mentalne pripreme.
Svakako, ako dolazite u Plavi grad, posebno zimi, ponesite sa sobom neki topliji džemper, trebaće vam.
Tokom dana, a često i uveče, sedele smo u restoranu Aladin koji ima ubedljivo najbolji pogled sa terase na glavni trg, ali i dosta dobru klopu po pristojnim cenama, a preporučujem da probate fenomenalnu salatu/predjelo od plavog patlidžana.
U postu o Fesu pisala sam o našem iznenađenju kada smo saznale da je prva osoba s kojom smo progovorile u medini gospodin koji razume srpski i radio je u Jugoslaviji, a u Plavom gradu još jednom smo se uverile da konekcije sa “našim svetom” možemo pronaći verovatno u svakom kutku planete: u jednoj nasumičnoj radnji, u kojoj visi barem 300 kožnih torbi, na jednoj za koju smo se slučajno uhvatile, ugledale smo novčić iz Socijalističke federativne republike Jugoslavije!
Torba je, naravno, morala biti kupljena, SFRJ kovanica je uspešno obrnula put oko sveta, prevalila preko glave (i pisma) ko zna šta sve, kao i republika u kojoj smo rođene, i vratila se u rodnu grudu, tj. ono što je od nje ostalo.
U Šefšauenu nećete uopšte imati osećaj nesigurnosti, mesto deluje jako pitomo i relaksirajuće čak i za večernje šetnje. Moja topla preporuka je da ovaj simpatični gradić ostavite za kraj svog putovanja po Maroku, kao svojevrsni “odmor” i mesto za sređivanje misli posle gužvovitih i intentenzivnih medina Marakeša i Fesa.
Nama je ovo mesto jako prijalo, prava poslastica za kraj jednog izrazito zanimljivog, potpuno drugačijeg putovanja od svih dosadašnjih.
