Svi đuskaju fenomenalno. Svi obožavaju životinje. Sve je ljuto. Sve je prezabavno. Svi ćete obožavati Meksiko i totalno ćete se zaljubiti u tu zemlju kad je posetite!
Druženje, muzika, hrana – to mi definitivno prvo pada na pamet kada pomislim na Meksiko, nakon dve posete toj zemlji, od kojih je svaka trajala po skoro tri nedelje. Pre nego što napišem nekoliko tekstova sa preporukama šta videti u Meksiku, evo neke vrste uvoda u vidu 5 stvari koje će bliže opisati tu zemlju i ono što možete tamo očekivati.
Moram da napomenem da sam oba puta išla u Meksiko u posetu prijateljima Meksikancima, sa kojima sam i putovala po zemlji, što je, naravno, potpuno drugačije iskustvo od onog klasičnog turističkog.
1. MEKSIKANCI I DRUŽENJE
Čudan je osećaj kada odete toliko daleko od kuće i shvatite da, kada su u pitanju međuljudski odnosi, imate daleko više sličnosti sa Meksikancima nego sa ljudima u mnogim evropskim zemljama.
Komunikacija se uspostavlja neuporedivo lakše i brže, ne neguje se “gledanje svog posla” nego interakcija, razgovor i izražavanje emocija. Ljudi ne vode isprazne razgovore o vremenu, već žele da znaju šta čitate, slušate, kako živite u Srbiji, kakvu porodicu imate.
Kao i mi, Meksikanci neguju višegodišnja i višedecenijska prijateljstva, posećuju se po kućama, znaju jedni dugima roditelje i bliže i dalje rođake, osećaju se i ponašaju u kućama svojih prijatelja kao kod svoje sopstvene. Takođe, kao i kod nas, najčešće u dvadesetim i tridesetim žive s roditeljima, čak i kada imaju dovoljno novca da se osamostale. Imam utisak da jednostavno vole da budu okruženi porodicom, a porodice najčešće imaju po troje, četvoro ili više dece.
Neretko ćete se naći u situaciji da sedite u kući svojih prijatelja sa njihovim roditeljima, malim bratom od ujaka, komšinicom, sestrom i njenim dečkom, i neizbežno – kućnim ljubimcem (ili više njih). Ponekad ćete i sa svima njima otići na izlet ili na koncert.
Lepe reči, komplimenti i osmesi su nešto što se u Meksiku nesebično razmenjuje, kao i zagrljaji među prijateljima, partnerima i članovima porodice.
Slično iskustvo lakoće uspostavljanja komunikacije u Evropi sam imala u Španiji.
2. MUZIKA I PLES kao sinonimi za Meksiko
Svi đuskaju fenomenalno! Čak i oni koji vam kažu da ne umeju. Muzika i ples su jednostavno neodvojivi deo meksičke kulture. Ljudi će zaplesati praktično svuda gde se čuje malo glasnija muzika, a gde svira bend to se podrazumeva.
Jednom sam prisustvovala svirki među tezgama u food marketu gde smo došli da pojedemo nešto s nogu. Podijum je bio malecki, improvizovani, ali to Meksikance nije sprečilo da igraju, jer njihova logika je vrlo ispravna – čemu služi muzika bilo gde, ako ne za igru? Pažnju mi je privukao veseli gej par koji je izašao da pleše, i nekoliko najokretnijih muško-ženskih parova.
Svi ljudi su malo plesali sa svojim partnerima, pa su onda nasumično menjali plesne partnere sa drugim ljudima koji su se našli na podijumu, i tako u krug. Ples sa nepoznatom osobom u Latinskoj Americi uopšte ne znači flert i udvaranje, već služi prvenstveno za zabavu i da ulepša trenutak.
Jedan od najluđih utisaka sa ovogodišnjeg putovanja u Meksiko mi je odlazak na svadbu. Meksičke svadbe su nadaleko poznate kao vesele i razigrane, ali iskreno nisam baš očekivala toliko ludilo. U restoran smo došli oko 13h i nekih sat – dva su trajali koktel, serviranje ručka i obraćanje kuma i mladenaca. Nakon toga, sve do kraja svadbe oko 1-2 posle ponoći ljudi su plesali doslovno bez prestanka, bez ikakve pauze. Nema benda, a verujem da nijedan bend ne bi mogao ni da izdrži taj tempo, već DJ pušta muziku, i to najrazličitiju: od sladunjavih meksičkih pesama iz 80ih do najnovijeg hip-hopa i regetona, preko nezaobilazne salse i latino plesova.
Taman kada sednete da predahnete, izlaze svetleći roboti, pajaci na štulama i slični zabavljači, i zovu vas da đuskate. A kako odbiti pajaca u srebrnom kostimu na štulama? Posebno ako vam on još pruži i svetleće rajfove i kape, balone, prskalice, i ne znam više ni sama šta sve što šljašti i pršti, tako da je na podijumu ceo jedan prezabavni haos sve vreme.
Igrajući tako ceo dan, sprijateljila sam se sa svim mogućim mladinim i mladoženjinim rođacima, koji su napravili jedno 540 spontanih grupnih fotki među sobom ali i sa svima koje su dohvatili okolo, i prosto je nemoguće stati sa đuskanjem i zabavom u takvoj atmosferi.
Za razliku od srpskih svadbi, na meksičkoj ima daleko manje hrane: nešto malo na početku, a posle se samo pije. Poslednjih par sati konobari su iznosili energetska pića, logično, jer u tom trenutku svatovi neprekidno đuskaju već satima, pa im treba malo nečega da održe nivo energije.
Bacaju se dva bidermajera, nisam shvatila zašto, a ono što mi se dopalo je što postoji i ekvivalent bacanju bidermajera za muške goste: mladoženja skida mladi podvezicu, obmotava je oko neke loptice, i koji muškarac uhvati bačenu lopticu – taj će se sledeći oženiti.
Ja inače ne učestvujem u hvatanjima bidermajera na svadbama, ne dopada mi se ta ideja da se žene grabe za priliku da se udaju, i, koliko god to većini ljudi bilo simpatično, mene ta suptilna spočitavanja da je jako bitno udati se nerviraju, i to na više nivoa. Ipak, kada sam videla da negde postoji i ekvivalent bidermajera za muškarce na svadbi, po prvi put sam taj običaj doživela kao zabavu i nisam osećala transfer blama pri istom.
Posebno mi se dopalo to što je venčanje u velikoj meri proteklo u znaku komunikacije između mladenaca. Otvoreno su pred svima nama, u svojim govorima, pričali o svojoj ljubavi, o porodici koju zasnivaju ali i o porodicama iz kojih potiču, uputivši jedno drugom pregršt lepih reči.
Za razliku od srpske svadbe gde mladenci izgovore samo “Da” i na dalje na proslavi uglavnom služe kao dekor na fotkama (čast izuzecima) ovo mi je bilo predivno.
Osim toga, meni je nekako tužna činjenica da se svadbe kod nas neretko prave da bi se zaradio novac. Na meksičkoj svadbi nije bilo poklona! Poklon je to što ste prisutni. I to je vidljivo u apsolutno svakom aspektu tog dana punog plesa, zabave i ljubavi.
3. HRANA u Meksiku
Sve je ljuto. Kad kažem sve – mislim bukvalno sve. Mislim i na pire krompir koji su mi jednom doneli začinjen nečim ljutim. Šta god sam jela suze sam ronila, ali čovek se nekako navuče na ljuto. U Meksiku sam prošli put počela da jedem i ljutu halapenjo papriku, iako nisam ljubitelj ni ljutog ni paprike.
Što vam više idu suze i curi nos, to više shvatate da ljuta jela imaju neku čudnu čar. Naravno, uvek možete naglasiti konobarima u restoranima da ne stavljaju ljute začine, što ne znači da ćete na kraju i dobiti nešto što nije uopšte ljuto, ali biće barem podnošljivo.
Ja sam zato sebi uvela jedno pravilo koje se ispostavilo kao vrlo mudro: ne počinjem da jedem dok mi ne donesu piće. Da bih mogla da “gasim” ukoliko je jelo previse ljuto. Nekoliko puta sam se zaletela bez pića, i bilo je presmešno. Ne meni, nego mojim prijateljima, naravno, kada su mi videli facu. Recimo, kada sam za neki sos pitala od čega je, i dobila odgovor: od ananasa. Ali trebalo je da pretpostavim da u Meksiku to zapravo znači – habanero sa ananasom! I naravno ljut je kao đavo.
A u Meksiku se prosto ništa ne jede bez ljutog sosa. Čak ni voće! Napolju ćete često na tezgama naletati na porcije sečenog voća – ananasa, kokosa, manga, i mislim da sam ja svuda bila jedina osoba koja nije stavljala čili i habanero i razne druge ljutine preko, i prodavci su me uvek intenzivno nutkali, prosto ne verujući da ne želim “baš ni malkice” ljutog sosa preko voća.
Kad smo kod voća – imam dva nova omiljena: mango i guayabu! O da, i Oaxaca sir – predivni rastegljivi sir koji je idealan za kesadilje.
Kukuruzna tortilja je standardna u Meksiku, jede se često koliko i hleb kod nas, takoreći – uz sve. Česta je tortilja od plavog kukuruza, koja meni ima grozan miris i nikako ne mogu da je konzumiram. Jedu se sve vrste mesa i iznutrica, nešto slično našim čvarcima i takve neke mesne i masne đakonije.
Supe nisu obavezni deo obroka kao kod nas, ali popularna je i lepa (iako takođe ljuta) Sopa Azteca, sa tortiljom, avokadom, piletinom i sirom. Meksikanci u supe redovno stavljaju seckani luk, dodatno.
Ako mislite da je Meksiko zemlja u kojoj se jedu samo takosi – varate se. Kuhinja je izuzetno raznovrsna, jer je Meksiko mešavina najrazličitijih kultura i uticaja, ali i ogroma zemlja u kojoj se svašta uzgaja na različitim krajevima. Ne mogu reći da mi je meksička kuhinja baš omiljena koju sam probala. Grčka kuhinja, turska i naša su mi i dalje neprikosnovena prva tri mesta, ali meksička svakako ima raznih zanimljivih stvari i ukusa.
Jede se kaktus (to valjda dođe povrće?) koji ima dosta sličan ukus paprici, pa mi nije baš favorit.
Jela se često prave i serviraju na listovima banane. Jede se dosta ribe i morskih plodova i ta jela su stvarno fantastična, a jedu se i insekti.
Meksiko je zemlja gde sam prvi put jela skakavce, koje često serviraju u kafićima i restoranima uz pivo. Ustezala sam se malo da ih probam, jer mozak nekako odbija kad vidi one nogice. Mali su, izgledaju kao neke pržene muve zunzare. Konobarica me je ohrabrivala: “Ma probaj, znaš kako su puni proteina! Ja sam ih jela dok sam učila na fakultetu, daju ti energiju.” I stvarno, kada savladate gađenje koje imate na prvu loptu – dobri su. Moj je predlog da ih zamuljate u gvakamole sos da ih ne gledate, tako ćete se lakše usuditi da ih pojedete.
Skakavce inače prodaju i na ulici u Meksiko Sitiju, tako što idu sa velikim buretom, kašikom i parčetom limuna. Na stranu to što svi eventualni kupci jedu iz te iste kašike, ali scena bureta punog skakavaca mi je bila presmešna – da li stvarno neko ovo pazari i jede ovako?
Što se pića tiče – ubedljivo najviše ljudi od alkohola pije pivo, i to bezbroj vrsta kraft piva. Mezcal i tekila su, čini mi se, ipak tek na drugom mestu, barem na (ne)reprezentativnom uzorku od ovih stotinak ljudi s kojima sam boravila po kućama, žurkama i na svadbi. Inače, ono piće sa crvom u boci nije tekila nego Mezcal, a dobra tekila se pije bez soli i limuna, koji zapravo služe da ublaže ukus loše tekile.
Moje omiljeno piće je bila voda sa ukusima voća – manga, lubenice, narandže…izrazito osvežavajuće piće koje savršeno ide uz obroke, meni daleko bolje nego recimo sokovi od istog tog voća. Laganije je, više prija na onoj vrućini.
Često će vam to piće doneti u nadrealno velikoj čaši/krigli, i jednom sam u žurbi uspela da popijem samo desetinu količine, pa sam zamolila konobara da mi da ostatak da ponesem. Čovek se vratio posle par minuta noseći napunjenu najlon kesu (!?) I tako sam nosila svoju mango vodu u kesi, kao što smo 90ih nosili u kesi akvarijumske ribice kupljene na pijaci. (Naravno, samo meni je to bilo smešno, Meksikancima je to najnormalniji način pakovanja soka za poneti)
4. ŽIVOTINJE u Meksiku
Ono što mi je još od prve posete ostalo veoma upečatljivo, i na šta često pomislim kada pomislim na Meksiko, je divan odnos prema životinjama. Pasa ima neverovatno puno, kako ljubimaca tako i lutalica, i niko ne histeriše kada psi uđu u neki objekat, ljudi ne sklanjaju decu od pasa, a lutalice recimo često zalaze u kafiće, prodavnice, svuda…i ama baš niko nema problem s tim.
Praktično sva mesta su pet friendly, gde god sednete na klopu ili piće, videćete i neku osobu sa psom ili psa lutalicu koji se muva među stolovima. Čivave su jako popularne, kao i mešanci čivava. Ovaj gospodin je, recimo, taksista, s kojim na poslu boravi i njegov pas.
U toplijim krajevima zemlje, recimo u Tulumu ili u nekim delovima Chiapasa, na ulicama možete videti razne vrste velikih guštera i iguana.
U nekim rekama Chiapasa ima krokodila, a okolo i raznih vrsta majmuna.
Ptice su svuda, stalno čujete njihovu pesmu i zvuke, a videla sam pelikane, tukane, različite vrste papagaja…
Raznih insekata i paukova takođe ima puno, i mnogi ljudi naravno nisu oduševljeni njima, ali nisam nikada videla da je neko vrištao ili bežao kada vidi insekta, kao što je to slučaj kod nas. Verovatno su naviknuti, a i stvarno imam utisak da Meksikanci žive mnogo povezanije sa prirodnim okruženjem i drugim živim bićima oko sebe, ne smatrajući ih uljezima, dok se kod nas sve što nije čovek ili kućni ljubimac posmatra kao opasnost ili u najmanju ruku se gleda s gađenjem (bube, gušteri, žabe).
Meksiko je zemlja u kojoj vam se naravno može dogoditi da vidite u svojoj sobi i neke malo neobičnije posetioce nego što ste navikli. To se meni desilo kada sam se vratila sa svadbe i odložila haljinu na ofinger.
5. SIGURNOST u Meksiku
Drugarica Meksikanka mi je još odavno rekla da se njen dečko, inače Nemac, zgranuo kada je video količinu policije na ulicama Meksiko Sitija i opremu u kojoj patroliraju. Zaista, često ćete videti policajce kako se voze kroz grad ili autoputem stojeći na kamionetu, sa sve isukanim puškama. Htela sam par puta da ih slikam, ali nisam imala hrabrosti jer zaista brutalno izgledaju. U najmanju ruku kao da je vanredno stanje ili kao da su krenuli da suzbijaju demonstracije.
Ipak, da li zbog sveprisutnosti policije u našim životima u Srbiji i čestih bezrazložnih legitimisanja po parkovima i klubovima koje je ovde “dobar dan”, ja se nisam preterano zgranula videvši njihove podjednako namrgođene meksičke kolege, ali vrlo je jasno da postoji ozbiljan razlog zašto izgledaju kao Robokapovi spremni svakog trenutka za akciju. I koliko se dečko moje drugarice kao turista osećao nesigurno zbog tih prizora, toliko se ona, pak, po sopstvenoj tvrdnji, oseća sigurno kad vidi policiju u blizini. Tako da – sve je pitanje individualne percepcije, očigledno.
Ja se nisam osećala ni malo nesigurno u Meksiku, iako ne znam baš šta bih navela kao razlog za takvu opuštenost, valjda sam se pre polaska podesila na tu frekvenciju, i verovala sam da sam u sigurnim rukama svojih prijatelja lokalaca.
Istina je da nesigurnost u Latinskoj Americi ima potpuno drugo značenje u odnosu na sve ono što mi Evropljani možemo i zamisliti. Imajmo pri tom u vidu da sam ja odrasla u novobeogradskim blokovima 90ih, ali Meksiko je, najblaže rečeno – neki drugi nivo.
Kao što sam već pisala ranije, recimo, u prelepom turističkom mestu Tulumu sam jednog dana, nonšalantno idući na plažu, na naslovnoj strani novina videla da je u obližnjem Kankuknu, inače ultra- turističoj destinaciji, pronađena odsečena ljudska glava. Usred turističke sezone. Ispostavilo se da je reč o vođi narko-kartela, i kažu Meksikanci da su takve brutalnosti rezervisane za tu grupaciju, s kojima se putevi nas “običnih ljudi” praktično nikada ne ukrštaju.
Meksiko Sitijem se opušteno šeta danju, čak i ako ste sama i vrlo očigledna turistkinja kao ja, ali se ne preporučuje da zalazite u sporedne ulice kad padne veče. Vrata automobila se zaključavaju iznutra čim počne da pada mrak, a jednom su me prijatelji opomenuli u Uberu da zatvorim prozor tokom vožnje, iako je bila tek ponoć i sam centar grada.
Kad smo kod Ubera – to je prevozno sredstvo koje se preporučuje, jer taksisti umeju da oderu turiste, a ima i lažnih taksija, ali o tome ne želim ni da razmišljam, kao ni o lažnoj policiji za koju sam takođe čula da postoji i da ume da presreće automobile po nedođijama.
Generalno, ako idete u Meksiko i planirate da iznajmljujete automobil, potrebno je da se dobro raspitate o putevima od lokalaca, izbegavate noćnu vožnju (čak se i noćna vožnja autobusom od grada do grada ne preporučuje svuda) i izbegavate sporedne puteve.
A evo i jedne “zanimljivosti” koja utiče i na sigurnost na putevima: u Meksiko Sitiju ne postoje testovi za polaganje vožnje niti bilo kakve provere da li umete da upravljate automobilom! Samo dođete, platite neku taksu, date ličnu kartu na uvid i to je to. Ipak, moram priznati da, imajući u vidu da niko od tih ljudi nije polagao vožnju, i da u gradu živi više stanovnika nego u celoj Srbiji, vožnja ulicama funkcioniše prilično dobro, ako zanemarimo nestvarnu gužvu svaki dan, po ceo dan, svuda.
Drugar i ja smo jedan dan išli na izlet van Meksiko Sitija, i na povratku smo, zbog gužve krenuli nekim sporednim putem za koji se ispostavilo da nije baš izgrađen skroz. Prašinčina, red kaktusa s jedne strane, red kaktusa s druge strane. I tako jedno 10 km. Nigde žive duše, kasno popodne, sunce će uskoro zaći, a benzin na rezervi. Videla sam da je njemu bila frka, valjda zato što zna šta tu može da nam se desi, ali atmosferu je izvukla bezbrižnost mog neznanja, i sprdanje na temu kako ćemo, kao oni iz crtaća, ostati tu da prodajemo pljeskavice, tj. takose.
Na sred ničega smo tu naleteli na grupu muškaraca koji sede u prašini među kaktusima, i ideju nemam šta rade, niti odakle su se stvorili jer kilometrima unaokolo nema ničega. Pitali smo ih za pravac, i jedan od njih nam je objasnio, u sceni koja je bila kao filmska: ja mu sa suvozačkog sedišta ne vidim lice, vidim samo deo njegovog sombrera i kopču kajiša sa izvezenim narandžastim petlom, i iako slabo razumem španski, uviđam da neobično dugo i konfuzno priča.
A onda nam je iznenada kroz prozor kola gurnuo pod nos prašnjavu plastičnu flašu i rekao: “E, jel znate možda šta je ovo?” Unutra je bio neki ogromni crni insekt! Kaže: “Vidite! Vidite insekta! Ulovili smo ga ovde! Ha ha ha” i crče čovek od smeha, nastavljajući da nam maše tom flašom ispred lica (da li da uopšte kažem da smo se nas dvoje samo pogledali zabezeknuto i zapalili iste sekunde).
Iako bi se ovo moglo svrstati pre u bizarne nego u opasne scene, opuštenost nije baš prva emocija koja vas obuzme kada vidite ekipu od 20 muškaraca u kaktusima usred meksičke nedođije.
U državi Chiapas su nam, takođe, recimo, lokalci rekli da ne idemo sami kolima od grada San Cristobal de las Casas do grada Palenque, nego isključivo kombijem sa grupom, i to tokom dana, jer su pljačke česte. Dešavalo se da naoružani ljudi napadnu i autobus ili kombi, ali ređe. Ta ruta je inače dosta popularna među lokalnim turistima, i vozila svakodnevno saobraćaju, jer se u toj oblasti nalazi nekoliko fenomenalnih arheoloških lokaliteta – ostataka majanskih gradova.
Na ulicama Meksiko Sitija sam u nekoliko navrata videla ljude koji vode decu na nekakvim povodcima. Pri tom, govorimo ne o deci koja uče da hodaju, nego o deci uzrasta 6-7 godina. Rečeno mi je da se to radi iz sigurnosnih razloga, jer se na prometnim mestima u gradu događaju otmice dece.
Svi blokovi kuća u Meksiku su opasani 2-3 m visokim betonskim zidovima sa bodljikavom žicom na vrhu, sa čuvarima na ulazu, a obezbeđenje se nalazi i na ulazima većine stambenih zgrada. Na mnogim zgradama uopšte nema prozora u prizemlju, a tamo gde ih ima – obavezno imaju rešetke.
Ipak, sve ovo sam opisala samo da bih malo približila atmosferu, jer ne možemo ignorisati činjenično stanje, ali ne želim da to zaplaši bilo koga ko želi da poseti Meksiko. Dovoljno je samo raspitati se kod lokalaca, slušati ih, ne praviti se pametan, i nikako ne slušati savete stranih turista koji prodaju priče tipa “ma svuda ima loših ljudi, ali većinom su dobri, a tako je i u Meksiku” jer, iako to možda i jeste istina, ipak kada u Latinskoj Americi naletite na one loše, to se može završiti mnogo lošije nego što vaš bezbrižni evropski mozak može i da pojmi.
Zaboravite na stopiranje. Ali apsolutno zaboravite na stopiranje! Zaboravite sporedne ulice i puteve. Ne zaboravite da zamandalite kapiju kuće, čak i ako vas ima 20ak u istoj, kao na primer nas kada smo iznajmili smeštaj u jednom malom mestu koje deluje vrlo pitomo, a u koje smo došli na gorepomenutu svadbu. Pre nego što smo započeli roštiljanje i zezanje na terasi u rano popodne dok je još bio dan, podrazumevalo se da proverimo da li su svi ulazi u kuću i garažu zaključani.
Ne znam kako ste zamislili sve što sam opisala, ali nemojte misliti da je atmosfera u Meksiku zategnuta i da ćete se na ulici osećati kao da je predratno stanje. Život se odvija sasvim normalno i opušteno, komunikacija sa bilo kim je prijatna i bez nervoze.
Ja nisam doživela nijednu jedinu neprijatnost, i planiram da se vratim još puno puta u Meksiko, i svakome od srca preporučujem da poseti tu zemlju!
Evo za kraj i jedne divne pesme, koja je trenutno jako popularna u Meksiku, i ne mogu da prestanem da je slušam i zviždućem od kad sam se vratila, a zarazila sam i koleginice na poslu, koje je sada takođe znaju napamet 🙂