Nema boljeg primera nego što je Rtanj, na kome se može dosta toga opisati i objasniti u vezi sa planinarenjem generealno, ali i u vezi sa odabirom prve planinarske destinacije, za one koji tek počinju da se bave ovom aktivnošću.
Ni preterano visoka, ni preterano niska planina; daleko od najtežeg uspona u ovom delu Evrope, ali i daleko od najlaganijeg; prelazi se dosta velika visinska razlika – 1200m, ali nema tehnički zahtevnih delova. Rtanj ima više staza koje vode na vrh, lepo su obeležene, a najlakša je ona sa južne strane, kojom se iskusniji planinari uglavnom samo spuštaju nakon što su se popeli nekom težom. Neiskusniji, kao i oni u lošijoj kondiciji, južnom se najčešće i penju i spuštaju.
A zašto je Rtanj najbolji primer? Zato što je, valjda usled raznih priča o piramidi, energijama, vanzemaljcima, skrivenom zlatu i ko će ga znati čemu još, Rtanj poslednjih godina postao ubedljivo najpopularnija planina u Srbiji, i lično sam se uverila da je broj ljudi koji organizovano ili neorganizovano dolaze da penju Rtanj ogroman. Ni na jednoj planini u Srbiji nisam videla toliko ljudi na stazi.
To me s jedne strane jako raduje, jer se povećava interesovanje ljudi za planinarenje, posebno mlađih, pošto je ta kultura kod nas izrazito nerazvijena, za razliku od mnogih naših komšijskih zemalja, poput recimo Bugarske.
Sa druge strane, mislim da postoji ogroman nedostatak informacija i svesti o tome da uspon na Rtanj većini ljudi ne bi trebalo da bude prvo planinarenje, jer ne treba na tako zahtevnom vrhu da testiraju svoju fizičku snagu, kondiciju, stanje kolena i zglobova, mentalnu izdržljivost, i sve ostalo što planinarenje podrazumeva.
Osim toga, Rtanj je planina na kojoj vreme ume da bude dosta promenljivo, često duva jak vetar, ume da bude maglovito, neretki su i udari groma, nema nijednog izvora vode na stazama pa se neiskusniji planinari često izmuče usled žeđi, a oštri zimski klimatski uslovi na Rtnju umeju čak da iznenade i iskusnije planinare, kao što se desilo nama pre dve godine na Božićnom usponu.
U tom smislu za Rtanj je neophodna planinarska oprema, posebno za zimski uspon, što početnici uglavnom nemaju, jer farmerke i malo jače gradske cipele – u kojima sam, recimo, videla mnoge ljude na tom Božićnom usponu – nikako nisu odgovarajuća oprema za onakav led, sneg i hladnoću.
Božićni uspon na Rtanj je tradicionalna akcija u januaru, koja je inače divna i afirmativna za planinarenje, održava se već 35 godina za redom, i u jednom danu okuplja planinare svih planinarskih društava iz Srbije i regiona, koji tog dana zajedno penju. Naravno, sigurnosti radi, uvek je prisutan veliki broj spasilaca iz Gorske službe spasavanja (GSS).
Ipak, konkretno recimo 2018. na dan Božićnog uspona bila je neka kataklizma od vremena, a ponajviše zbog te nepripremljenosti, nedostatka adekvatne opreme ali i neznanja šta ih može očekivati na planinarenju, bilo je dosta polomljenih nogu i ruku, padanja i generalno posla za GSS.
Ovo ne treba da vas uplaši ili odvrati od zimskih uspona, već samo služi kao informacija kako biste na planinu otišli opremljeni što odećom što (sa)znanjima koja su vam neophodna. Neće vas, naravno, svaki put sačekati kataklizma. Samo godinu dana kasnije, na primer, za Božićni uspon dan je bio predivan, sunčan, prava zimska idila, ja sam gledala slike kod prijatelja na društvenim mrežama, i ozbiljno zavidela što nisam krenula. Pa opet, i tada je bila neophodna planinarska oprema, jer je bio dubok sneg.
Oprema je potrebna i tokom letnjih meseci, i svaki iskusniji planinar će vam savetovati da ne krećete ako nemate barem adekvatnu obuću.
Ne, vaše omiljene patike za teretanu, a ponajmanje starke, espadrile i slična obuća za koju tvrdite da vam je udobna i da vas ne žulja – neće biti ni dobra ni udobna za penjanje po planini čak ni leti. Evo kako je prošla Majus koja se u sandalama zaputila na Kablar.
Ne morate kupovati najskuplju planinarsku opremu, za početak je dovoljno da uzmete i najjeftiniju, pa ćete menjati i dodavati vremenom kada shvatite zašto je i koliko adekvatna oprema bitna.
Uvek će biti onih koji će vam reći kako su se već nekoliko puta peli na planinu u običnim patikama i sve je bilo ok, i da – oni će biti u pravu, jer su verovatno imali ludu sreću da ih ne uhvati ozbiljnija kiša ili nevreme, pošto bi tada videli kako se u gradskim patikicama šlajfuje po blatu, kako se nekontrolisano kliza na jačem nagibu niz lišće i granje, kako se lako izvrće zglob u tim situacijama itd.
Blato na planini nije ono blato koje viđate u gradu, mnogo je dublje, gnjecavije, više ga ima, dok na stazama ima kamenja, granja, korenja, što duže hodanje čini neuporedivo neudobnijim i nesigurnijim nego što možda zamišljate, posebno ako još padne i kiša.
Osim toga, adekvatna obuća je prevashodno bitna kako ne biste neodgovarajućim cipelama dodatno nepotrebno opterećivali zglobove, kolena, i sve ono što na planinarenju, inače, vremnom ume da strada zbog same prirode te aktivnosti i opterećenja koje izaziva.
Upravo iz razloga što kao početnik verovatno nemate ni adekvatnu opremu, ne bi trebalo ni da vam prvo planinarenje u životu bude ni popularni noćni uspon na Rtanj, koji se tradicionalno organizuje u junu. Iako se penje najmanje zahtevnom, južnom stranom, to je i dalje kondiciono zahtevna planina, mrak je, hadnije je, što uz neadekvatnu obuću i odeću povećava šanse za povrede, smrzavanje i neprijatnosti.
Dobar opis noćnog uspona na Rtanj i priprema za isti iz ugla planinarke-početnice dala je Aleks u svom postu.
Za prvo planinarenje najbolje je da odaberete Homolje, Ovčar, Povlen i sve to u proleće ili ranu jesen, pa da polako shvatite koji tempo vam prija, koliko snage i kondicije imate, ali i u kakvom su vam stanju zglobovi i kolena, koji su prilikom planianrenja pod najvećim opterećenjem, pa umeju da iznenade tokom planinarenja ili dan kasnije.
I meni se, recimo, na Pirinu desilo da sam se iznenadila, iako sam mislila da znam u kakvom sam stanju, i iako sam samo dve nedelje pre toga bila na istoj visini na planini pored bez ikakvih problema.
Moje prvo planinarenje u životu bilo je, doduše, u zimskoj sezoni na Rajcu, snega je bilo preko kolena, a na ponekim mestima su bili i smetovi u koje smo skoro celi upadali. Imala sam 16 godina i došla sam tokom raspusta na celu smenu od 7 dana. Kad sad pogledam, bila je to pitanje čiste sreće što sam slučjano neposredno pre toga kupila nepropusne cipele za sneg, jer je i u Beogradu tih dana vejalo, i bila sam u sjajnoj fizičkoj kondiciji jer sam se bavila sportom.
Dvoje drugara koji su krenuli u martinkama nažuljali su stopala ozbiljno već na prvom pešačenju, pa ni na jedno naredno nisu ni otišli. A da ste ih pitali pre planinarenja – rekli bi vam da su im te martinke najudobnije cipele na svetu, jer nosili su ih maltene stalno tokom cele godine.
Sve u svemu, Rtanj neće pobeći, sačekaće dok ne nabavite opremu i dok ne postanete sigurni šta i u kojoj meri volite, pa vam se neće desiti da nakon tog prvog planinarenja koje se ispostavilo kao mnogo napornije nego što ste mislili, možda odustanete od te aktivnosti.
Dva puta sam posetila Rtanj – jednom po prehladnom zimskom danu i jednom nedavno po divnom jesenjem – i oba puta sam čula usput na stazi puno ljudi koji proklinju sebe što su krenuli i pitaju se šta im je to trebalo u životu. Mahom su, naravno, bili neopremljeni, sa nedovoljno vode, i u lošijoj kondiciji nego što su procenili.
Taj divni jesenji dan na Rtnju bio je sad krajem oktobra, sa vodičem Srđanom Gavrilovićem iz Pobede. Penjući se istočnom stranom grebenom po prelepom sunčanom danu, nekoliko puta sam se zapitala kako sam se uopšte tuda popela pretprošle zime kada je vetar duvao toliko jako da me je u par navrata umalo srušio.
Tada je bilo oko -10, voda u rancu mi se skroz zaledila, mada je u suštini nisam ni pila jer nisam smela da skidam rukavice od hladnoće. Na vrhu i sa vrha zbog magle i strahovitog vetra nisam videla ništa.
Za razliku od te zime, ovog puta sam lepo zasela i odmorila pored one čuvene građevine na vrhu Rtnja – kapele, odnosno ostataka crkvice koju je sagradila Greta Minh 1935. u čast svog pokojnog muža Julijusa Minha, nekadašnjeg vlasnika rudnika koji se nalazi u podnožju planine.
Crkva je srušena 90ih jer su je vandali minirali u potrazi za skrivenim blagom na Rtnju. Kapela je, dakle, bila žrtva jedne nebulozne priče o zakopanom zlatu, u koju mnogi veruju i danas, a verovanje u takve stvari podstaknuto je pre svega misterijom koju izaziva sam oblik Rtnja.
Najviši vrh Rtnja se zove Šiljak, visok je 1565 mnv i gotovo je savršenog geometrijskog oblika. Kažu da ima nagib strana identičan kao piramida Meseca u Meksiku, i uglove kao Keopsova piramida. Kruži priča da Rtanj emituje energije koje su dobre za ljudsko zdravlje, a na padinama planine rastu lekovite trave od kojih je najpoznatiji čuveni rtanjski čaj.
Ipak, ni sve te misterije zbog kojih većina ljudi dolazi na ovu planinu, nisu ni najmanje pomogle da isti ti ljudi ne ostave za sobom svinjac. Znam da znate kako izgleda đubre, ali evo nije zgoreg da pogledate kako đubre izgleda na Rtnju.
Staza na južnoj strani, ta kojom većina ljudi ide, prepuna je toalet papira i svakakvih ambalaža, među kojima i onih od jaja (?!), a naravno videli smo na jednom mestu i ostatke neke bele tehnike – svojevrsni „zaštitni znak“ mnogih skrivenih mesta na planinama po Srbiji. Doduše, delove lavaboa i wc šolja uglavnom viđamo po potocima i rečicama, na nekim liticama, ali i na Rtnju smo videli nešto tog tipa u jednom žbunu.
Žao mi je što moram sa vama da podelim i ovakve slike, ali ako krećete da se bavite planinarenjem budite spremni i na nerviranje jer ćete, nažalost, zaticati i ovakve stvari u prirodi, jer većina ljudi očigledno nema ni higijenske navike ni ekološku svest.
Ali da se na kraju vratim na početak: da li uspon na Rtanj treba da bude vaše prvo planinarenje? U najvećem broju slučajeva – ne. Ipak, naravno, nije nemoguće popeti Šiljak čak i ako vam je to prvi uspon u životu. Ukoliko imate adekvatnu planinarsku opremu i u kondiciji ste jer redovno vežbate, dopašće vam se itekako to penjanje.
Ako idete nekom težom stranom (bilo kojom osim južne), i uprkos dobroj kondiciji, nemojte očekivati baš da vam to planinarenje bude lako. Umorićete se svkako. Ali verovatno taman koliko treba: taman toliko da shvatite zašto je umor jedna od stvari koje svi planinari, na neki čudan način, zapravo najviše vole na planinarenju.
Kada počnete da volite umor, e tada možete biti sigurni da ste se zauvek navukli na planinarenje.
