Prekidam pauzu od godinu i po dana koju sam napravila na blogu, da bih napisala koji red o Prokletijama. Ponajviše, zapravo, da bih okačila fotke, jer stvarno nema smisla da ovu lepotu ne podelim sa svetom. Prokletije su omiljena destinacija planinara iz čitavog regiona, a čim kročite u te čarobne predele – odmah vam postaje jasno i zašto.
Planinski masiv Prokletija prostire se na teritoriji Crne Gore, Srbije (Kosova) i Albanije. Pre tačno godinu dana sam prvi put posetila Prokletije u Crnoj Gori, bio je to uspon na Bogićevicu i Visitor. Ustvari, popela sam se samo na Bogićevicu, jer su mi cipele bile neupotrebljive sutradan za Visitor. I evo, tekst nije ni počeo, a već imamo jednu lekciju o opremi, i mislim da je to važno (podjednako koliko je i dosadno) jer te lekcije konstantno učimo i mi koji redovno planinarimo: visokogorski usponi u mesecu maju lako mogu da se ispostave kao potpuno zimski usponi, na kojima ćete upadati u sneg do kolena i morati da ga prtite satima.
E pa upravo to se nama tada desilo, a kako je vreme tih dana u regionu bilo toplo i sunčano, mnogi su entuzijastično poneli laganije cipele koje nisu u potpunosti zimske, u kojima su im već prvog dana bile potpuno mokre noge. Ja sam bila jedna od tih entuzijasta, tako da mi je uspon na Visitor ostao za neki sledeći put, ali i taj dan koji sam, u nemogućnosti da planinarim, provela na Plavskom jezeru na kojem smo bili smešteni, bio je savršen.
Grad Plav se nalazi na čarobnoj lokaciji, okružen visokim planinama, i zaista je dovoljno i samo šetati oko Plavskog jezera i uživati u toj nestvarnoj lepoti. I ovoga puta u poseti Prokletijama smestili smo se na istom mestu, u kućicama na obali najvećeg ledničkog jezera u Crnoj Gori, iz kojeg inače izvire reka Lim.
Vođa akcije je, kao i prethoni put kada smo išli na Prokletije, bio Bobiša Marinović iz PD Pobeda. Plan je bio da prvog dana penjemo vrhove Volušnica, Talijanka i Popadija, a da drugog dana imamo uspon na Velji vrh na Greben planini, ali kako je vreme bilo promenljivo obrnuli smo raspored, i to se ispostavilo kao odličan potez.
1. DAN: GREBEN PLANINA, VELJI VRH
Dok su vrhovi Volušnica, Talijanka i Popadija svojevrsni „bukvar“ Prokletija, i verovatno najposećeniji vrhovi ovog masiva u Crnoj Gori, Greben planina i njen najviši vrh – Velji vrh na 2196 mnv predstavljaju jedan manje poznati biser, koji planinari dosta ređe posećuju.
Staza počinje u blizini Gusinja, u selu Zagrađe koje leži na 1200 m nadmorske visine, i potrebno je savladati malo više od 1000 metara uspona do vrha, na stazi dužine 15 km. Dakle, ovakvi usponi, i generalno Prokletije, nisu za planinare početnike i neophodno je biti u dobroj kondiciji, ali nemojte da vas to obeshrabri – sve se to može postići postepeno, važno je da počnete da planinarite na manje zahtevnim stazama i vremenom povećavate kilometražu i visinsku razliku.
Jutro je počelo sa kišom koja je ubrzo stala, ali delimična magla nas je pratila tokom celog uspona. Staza ide prvo kroz šumu, vodi do katuna Čardak, pa dalje do vrha Greben planine. Dan je bio topao, ali sneg se zadržao na mnogim mestima, a jedna od stvari koje najviše volim na planinarenju u ovo doba godine je ta borba proleća i zime koja je vidljiva svuda okolo, oličena u šafranu i drugom prelepom planinskom cveću koje se probija kroz sneg i prekriva delove staze.
Kada smo se popeli na Velji vrh, magla se razmakla tek toliko da malo provirimo i na samo par minuta uživamo u pogledu.
Prilikom silaska magla je nestajala i otvarala pred nama prelepe prizore. Pogled na Gusinje okruženo planinama prilikom spuštanja sa Greben planine je definitivno jedan od trenutaka za pamćenje.
Na Plavskom jezeru sam napravila bezbroj fotografija i prošlog i ovog puta, u različito doba dana, a izlasci i zalasci sunca su mi omiljeni.
2. DAN: VRHOVI VOLUŠNICA, TALIJANKA I POPADIJA
Prokletije su najmlađi nacionalni park u Crnoj Gori, ustanovljen tek 2009. godine, a u njemu ima više od 50 vrhova iznad 2000 metara, i čak 20 vrhova viših od 2500 metara. To su mahom strmi stenoviti vrhovi koji se uzdižu iznad dve doline koje se nalaze u blizini Plava i Gusinja, a te doline su Grbaja (Grebaje) i Ropojana.
O Grbaji sam čula nebrojeno mnogo priča od prijatelja planinara iz PD Radnički, koji svakog jula odlaze na planinarski tabor u dom Branko Kotlajić, koji se nalazi u ovoj dolini. Gledala sam, naravno, i njihove predivne slike odatle i sa uspona na okolne vrhove, ali i pored toga me je istinski zapanjila lepota ovog mesta kada sam ga prvi put videla.
Staza do vrhova Volušnica, Talijanka i Popadija počinje u Grbaji, i smatra se jednom od najlepših na Prokletijama u Crnoj Gori, a ti usponi spadaju u lakše uspone u okviru ovog masiva. To nikako ne znači da su laki, jer se prelazi visinska razlika preko 1000 metara na stazi od 11 km, i ukoliko ima snega, kao što je ovoga puta bio slučaj, neophodan je izuzetan oprez prilikom kretanja po grebenu od Volušnice ka Talijanki i Popadiji.
Ilustracije radi, nekoliko momaka iz naše grupe je, zbog kondicione zahtevnosti staze, odustalo od uspona na Talijanku i Popadiju nakon Volušnice, i rešili su da nas sačekaju na određenom mestu, kada se budemo vraćali. Moram da napomenem da je to poptpuno legitimna odluka na planinarenju, koja se pravi u dogovoru sa vodičem onda kada postoji takva mogućnost – ukoliko se npr. grupa vraća istim putem. I uvek je bolje da iskoristite tu mogućnost ako postoji, nego da napinjete sebe preko sopstvenih granica, jer time rizikujete ne samo svoje zdravlje, nego i potencijalno usporavate celu grupu ukoliko niste u stanju da pratite tempo.
I oni koji su došli samo do Volušnice, nemaju razlog da žale. Spektakularni pogled sa ovog vrha visokog 1879 m na okolne, daleko više, strmije i stenovitije vrhove Prokletija bukvalno ostavlja bez daha. Kada je videla moje slike na Instagramu, drugarica mi je poslala poruku: „Prelepo je ali i nekako zastrašujuće“. I stvarno, takav neki utisak sam i ja imala na Volušnici gledajući u ove nemilosrdne stene sa snegom na vrhovima – jedno veliko strahopoštovanje.
Nastavak pešačenja grebenom ka vrhovima Talijanka (2056 mnv) i Popadija (2057 mnv) pruža nestvarno lepe prizore, koji najbolje ilustruju svu lepotu i moć Prokletija. Snežni stenoviti vrhovi u kontrastu sa zelenim šumama sa druge strane grebna, slike su koje su mi se posle još dugo motale po mislima, a razmišljala sam i o tome koliko li je samo lepo posetiti Prokletije tokom leta kada sve potpuno ozeleni i procveta.
Ekipa koja vodi planinarski blog sa ubedljivo najlepšim fotografijama „Nestvarna mesta“ obišla je deo ovog planinskog masiva leti, i na ovom linku možete uživati u onome što su zabeležili.
Meni su njihove fotke, ali i prelepi prizori poljskog cveća sa šumama i stenama u pozadini, koje smo zatekli popodne prilikom povratka u dolinu Grebaje, veliki podsticaj da se ovom čarobnom mestu vratim i na leto.
Crna Gora mi je definitivno jedna od omiljenih destinacija za planinarenje, a zavolela sam je već na prvi pogled na Moračkim planinama. Više o toj akciji možete pročitati ovde.