Najveći rezervoar pitke vode u Srbiji, brojni kraški izvori i vrela, reke, potoci, bogati biodiverzitet kao i mnogobrojne pećine – to je ukratko opis Beljanice, krečnjačke planine u istočnoj Srbiji.
Baš negde u ovo vreme pre godinu dana, u medijima je najavljeno da će prostor Kučaj-Beljanica ove godine biti proglašen za nacionalni park, i to kao područje sa najvišim stepenom zaštite, kao što su Fruška gora, Đerdap, Tara, Kopaonik i Šar-planina. Šta je do sada urađeno po tom pitanju – nemam informacije niti sam videla neke novije medijske najave, ali možete biti sigurni da je ceo ovaj kraj Srbije, uključujući i susedno predivno Homolje, baš vredan posete.
Vrh Beljanice nalazi se na 1339 metara nadmorske visine, što ne zvuči kao neka spektakularna visina, ali zapravo uspon na ovu planinu nije uopšte lagan. Smatra se, ustvari, jednim od 3 najteža u Srbiji – uz Trem i Rtanj, i baš zato je veoma popularan među planinarima.
Na Tremu nisam još uvek bila, a Rtanj sam popela zimus na republičkoj akciji, i mogu reći da mi je to bilo najteže planinarsko iskustvo za 19 godina planinarenja po Srbiji, doduše isključivo zbog neočekivano jezivih vremenskih uslova tog dana, sa debelim minusom, ledom i strahovitim ledenim vetrom, tako da ne bih mogla da poredim Beljanicu s tim.
Definitivno i Rtanj i Beljanica imaju delove sa ozbiljnim usponom i visinsku razliku od oko 1000 metara koju je neophodno preći, pa nije za preporuku onima koji nisu u dobroj kondiciji.
Naravno nije neizdrživo, posebno ako idete u proleće po lepom danu, kakav je bio ovaj kada smo peli Beljanicu…tj. tako je delovao na svom početku, dok se nije pretvorio u najkišovitiji dan koji sam doživela ove godine…ali sve su to čari planinarenja…
Uspon na Beljanicu počinje blizu jednog sela sa super nazivom – Strmosten, ili tačnije u neposrednoj blizini čuvenog vodopada Lisine, poznatog i pod nazivom Veliki Buk, koji smo planirali da posetimo po povratku sa vrha.
Staza na početku deluje baš lagano, livade, travica, cveće (i sve moguće bube i insekti, a ja obožavam zanimljive insekte koje nemam priliku da vidim u gradu)
Nakon laganog dela, staza se u jednom trenutku pretvara u izrazito strmo brdo pod uglom od, čini mi se, više od 45 stepeni (što se nikada ne može lepo dočarati fotkama, jer uspon uvek na slici izgleda daleko manji).
Koliko je težak, taj uspon je toliko i zaista sjajan zbog prelepe šume kojom je pokriven. Kada već počnete da se pitate kada će dođavola kraj usponu, ima ga još i još i još malo, da bi se zatim, odmah nakon listopadnog drveća, pred vama ukazala fantastična livada sa četinarima, koja deluje kao potpuno druga dimenzija od one iz koje ste upravo izašli.
Tu puca prvi pogled sa vidikovca, koji je u našem slučaju bio još lepši zbog boje neba pred nevreme koje će nas, sada smo već bili sigurni, uhvatiti na putu nazad.
Još malo iznad je sam vrh Beljanice, na kome smo uz šampanjac nazdravili jednom lepom prijateljstvu.
Naime, nekoliko planinarki iz našeg društva upoznale su se pre godinu dana baš na planinarenju sa planinarskim društvom Pobeda, i ovo je bio način da proslave sa svima nama godišnjicu svog prijateljstva.
I sama mogu kroz lični primer da potvrdim da su prijateljstva jedan od najdivnijih aspekata bavljenja planinarenjem, jer su neka od najlepših prijateljstava koja imam, i koja traju već skoro dve decenije, uspostavljena ili učvršćena upravo tu.
Povratak sa vrha Beljanice podrazumeva prolazak kroz istu onu strmu šumu, ali ovoga puta nizbrdo, što je meni mnogo teže nego uzbrdo, jer kolena “otpadaju” od tog položaja i ugla.
Ako je nešto bila dobra okolnost pri silasku, to je činjenica da je kiša počela tek kada smo napustili taj strmi deo, jer bi u suprotnom definitivno bilo klizanja naglavačke (pošto je i bez kiše bilo proklizavanja).
Divan prolećni dan, za koji nijedna prognoza nije najavljivala kišu, pretvorio se u potop biblijskih razmera, sa sve grmljavinom, pa smo morali da gasimo telefone kako nas ne bi strefio još i grom, a ostatak puta do podnožja pretvorio se u šljapkanje po rekama blata koje su se slivale nizbrdo.
Nepotrebno je reći da sam se posle 3 minuta pokušaja da ne gazim baš po najvećem blatištu i barama ipak predala nemilosrdnoj majci prirodi, i pomirena sa tim da mi stopala bukvalno plivaju u mini jezercima u patikama, nastavila da gacam po slivajućem blatu bez razmišljanja, uz smejanje i zezanje sa saputnicima planinarima.
Kiša je bila toliko obilna da po silasku u podnožje, pokisli kao miševi, nismo ni otišli da vidimo vodopad Veliki Buk, iako je bukvalno na stotinak metara od restorana Žubor vrela u koji smo seli da jedemo i dođemo sebi.
Ja sam se jako radovala vodopadu, jer od svega u prirodi čini mi se najviše volim vodopade, ali čak je i tih stotinak metara od kafane do vodopada bilo neizvodljivo u onim vremenskim uslovima.
Možda je to i dobro, jer mi ostaje nešto lepo za iznenađenje i kad dođem sledeći put!
Ukoliko niste planinar, nemojte misliti da nemate šta da vidite u ovom kraju, a za posetu vodopadu i lepotama u okolini pogledajte post na jednom od mojih omiljenih domaćih blogova Majusovi putopisi. Maja je nedavno preporučivala pastrmku koju je probala u ovim restoranima oko Velikog Buka, a kao izrazita ljubiteljka pastrmke mogu reći da se apsolutno slažem – fenomenalna je!
S druge strane, ako ste planinar koji bi možda da doda neku novu dimenziju penjanju na Beljanicu, na blogu Društva putnika Srbije pogledajte kako izgleda uspon noću.
Ukoliko vam se, čitajući ovaj tekst, dopala (samo naizgled sumanuta) ideja da kisnete, šljapkate po blatu, budete okruženi insektima, imate upalu mišića, ali zapravo uživate u prelepoj prirodi Srbije uz mogućnost da steknete nova prijateljstva, učlanite se u neko planinarsko društvo (jednostavno je i jeftino) i krenite sa manje zahtevnim akcijama kao što su Povlen, kanjon Crne reke ili kanjon Nere o kojima sam ranije pisala, pa ćete vremenom stići i do kondiciono zahtevnijih tura. Verujte mi – nećete se pokajati, planinarenje je najlepši hobi na svetu!