Blog o putovanjima
Prekidam pauzu od godinu i po dana koju sam napravila na blogu, da bih napisala koji red o Prokletijama. Ponajviše, zapravo, da bih okačila fotke, jer stvarno nema smisla da ovu lepotu ne podelim sa svetom. Prokletije su omiljena destinacija planinara iz čitavog regiona, a čim kročite u te čarobne predele – odmah vam postaje jasno i zašto.
„Uf, kakva je ova Stara planina! S poštovanjem, na Vi da joj se čovek obraća!“ reče neko iz naše planinarske grupe dok smo se peli na vrh Botev i uživali u predivnom pogledu. Konstatovali smo da smo svi očekivali malo pitomiju planinu i više livadarenja, ali Stara nas je lepo iznenadila svojim divljim kamenitim predelima pri vrhu, sa kojih se pruža impresivan pogled na šume koje prekrivaju padine na manjim visinama.
Ako za neko mesto mogu da kažem da je moja druga kuća, to je Planinarski dom čika Duško Jovanović na Rajcu. Od 1999. godine dolazim na ovu planinu, ponekad i 3 puta godišnje, što znači da sam Rajac posetila sigurno 30 puta, ako ne i više.
Do pre neki dan, nikada mi nije palo na pamet da na izlet odem u Pančevo, jer ga, iako je drugi grad, doživljavam nekako kao neki izdvojeni deo Beograda u koji me, prosto, retko nanese put. Kakva greška! Ali evo, ispravila sam je, sa zadovoljstvom…
Nema boljeg primera nego što je Rtanj, na kome se može dosta toga opisati i objasniti u vezi sa planinarenjem generealno, ali i u vezi sa odabirom prve planinarske destinacije, za one koji tek počinju da se bave ovom aktivnošću.
Svi đuskaju fenomenalno. Svi obožavaju životinje. Sve je ljuto. Sve je prezabavno. Svi ćete obožavati Meksiko i totalno ćete se zaljubiti u tu zemlju kad je posetite!
Kao i svakom stanovniku novobeogradskih blokova, i meni je Sava otkad znam za sebe sinonim za reku. Dunav sam prvi put “ozbiljnije shvatila” kao beogradsku reku tek kada sam krenula u srednju školu i sa prijateljima iz Zemuna počela da idem na Lido. Vremenom sam jako zavolela Dunav i razvila prema njemu, slobodno mogu reći – strahopoštovanje. Što ga više upoznajem, sve sam više opčinjena njim, a evo kako je sve počelo….
Koliko smo zapravo mali pred veličanstvom prirode? Koliko nebitni, koliko nemoćni? Kao planinarka odavno sam to shvatila, ali iznova to potvrđujem na svakom planinarenju, a Pirin je planina na kojoj mi se taj utisak još dodatno udesetostručio.
Puno jezera i malo manje kiseonika – tako će mi u pamćenju ostati Rila, moje prvo planinarenje na visini preko 2500 m. A da – i lokalni bugarski turisti u espadrilama i starkama na visokogorskoj akciji, još jedan nezaboravni utisak.
Čiste planinske reke iz kojih voda može da se pije, vodopadi, jezera, kanjoni – Stara planina je još uvek neotkriveni i nekomercijalizovani raj u prirodi